Pre četvrt veka dobili smo jednu od najboljih uvodnih scena na filmu: 25 godina filma „Spasavanje redova Rajana“

Neke scene pravljene su da budu doživljene u bioskopu i čini se da ne mogu imati isti efekat ako se pogledaju kod kuće, ali početak filma Spasavanje redova Rajana niko ne zaboravlja, gde god da ga je pogledao.

Naravno, u pitanju je scena na plaži u Normandiji, čuveni Dan D i iskrcavanje saveznika, za čije snimanje je bilo potrebno četiri nedelje i oko hiljadu i po ljudi.

Iako scena nije zaista snimljena u Francuskoj, nego u Irskoj, autentični horor i muka prenesesni su na način koji do tada nije viđen, a koji su mnogi kopirali kasnije, naročito u video igrama.

Spilberg je nad ovim filmom imao potpunu kreativnu kontrolu i sam je učestvovao u procesu kastinga, tako da je on na kraju odlučivao ko će se naći u filmu.

Naslovnu rolu namenio je Metu Dejmonu, jer je tražio nekoga ko nije toliko poznat i ko može dočarati taj izgled „običnog“ Amerikanca zarobljenog iza neprijateljskih redova.

Međutim, ono što je poremetilo planove bio je neverovatan uspeh filma Dobri Vil Hanting, zbog kog je Dejmon postao međunarodna zvezda, ali Spilberg nije odustao od svog prvobitnog izbora.

Sem toga, nije odustao od još jednog plana na koji se nameračio od početka, a to je da su svi glumci osim Dejmona prošli veoma zahtevan fizički trening pre snimanja filma.

Zašto ne Dejmon? Zato što je Spilberg želeo da oni zaista osećaju blagi prezir prema njemu, kako bi se to prenelo na same scene spasavanja kada zbog jednog gine više vojnika.

Iako ova odluka Dejmonu nije olakšala život, bila je delotvorna, a na velikom ekranu videli smo sjajne role ne samo Toma Henksa i Toma Sajzmora, nego i Teda Densona, Pola Đijamatija i Berija Pepera.

Osim toga, zanimljivo je da je ovo najnetipičnija uloga Vina Dizela, a da tu vidimo i druge glumce koje poznajemo iz komičnih filmova u ozbiljnim rolama, pre svih Adama Goldberga i Đovanija Ribizija.

Spasavanje redova Rajana nije se ustručavalo u prikazivanju surovosti rata, iako to jeste oda jednoj američkoj generaciji, to je ujedno i poziv na učenje lekcija iz prošlosti.

Koliko je života izgubljeno, koliko je stradanja moglo biti sprečeno i koliko je pojedinačnih sudbina promenjeno tokom Drugog svetskog rata jasnije nam je sa svakim minutom filma.

A on traje skoro tri sata i za to vreme teško je treptati i teško je pronaći mu neku manu koja bi imala smisla, što se vidi iz pet osvojenih Oskara od čak 11 nominacija.

Zanimljivo je da nije bio nominovan u kategoriji najbolje filma, ali još zanimljivije da je to projekat prvobitno namenjen Majklu Beju.

Zbog toga smo dvostruko zahvalni Stivenu Spilbergu što je napravio ovo remek-delo koje za sada i te kako prolazi test vremena i ostaje jedno od retkih oko koga su se složili publika i kritičari.