Pre i posle nostalgije

Barda je uključio svoje žene u slavlje, a sada ih je dovodio u neprijatnu situaciju: svim silama se trudio da ne liči na ostavljenog muža, što je imalo za posledicu – lice zapušteno u grču, prava grimasa napuštenosti i osramoćenosti.

Iz magle se istrgao kum Žitnik sa crvenim nosem.

„Grozno vreme“, rekao je.

I da bi popravio utisak: „Treba se preseliti u Trst, dragi moji. Pored mora, pa bismo svi bili odličnog zdravlja.“

Krenuli su.

Štefka je drhtala od hladnoće.

Put do Vresniča, odakle je poticao Barda, bio je dug, ali barem od samog početka nije bio mučan.

Barda je gledao napolje, svet se brzo pretvorio u seoski, povrtarski, blatnjavi; ostalih četvoro je tiho i obzirno ćaskalo.

Mali Ernest koji je bio vunderkind je spavao.

„Vaš sin je pravi anđeo“, primetila je Mina.

Zapravo su ćaskali samo Žitnik i Ana Mejačeva.

Štefka ih je gledala, sasvim blago se njihala (od pojasa naviše), tu i tamo bi se s mračnjačkom napadnošću umešala u razgovor.

Naslonila je bradu na ruku u rukavici, nekoliko puta prešla jezikom preko zuba.

Bila je daleka, daleka.

Kasnije je vožnja postala nepodnošljiva.

Štefku je obuzelo unutrašnje drhtanje koje je nateralo suze na oči; suza se stidela jer nisu bile namenjene događaju kojem bi trebalo da budu namenjene.

Štefka se plašila.

Želela je da se poput šteneta šćućuri u uglu, da se sklupča, zaspi, zaboravi sve.

Nije više mogla da izdrži.

Srušili su se svi zidovi i sve ograde su istrulile.

Zaustavili su se kod znaka u Vresničama.

Prvo su išli peške.

Do crkve je bilo nekih petsto, šesto koraka.

U Vresničama je bila narodna škola, kroz selo je tekao potok, kamenorezac je imao veliku, široku kuću nepravilnog oblika s malim, ali brojnim prozorima.

U dvorištu je bilo nekoliko neobrađenih dasaka i nešto pokvarenih mašina.

Travnjaci su ulazili u selo i prodirali u njega.

Svuda naokolo kuda bi bacio pogled: svuda zaobljena brda.

Na travnjacima leti raste nezaboravak.

Plavi dim koji se raspline kada mu se približiš.

Šuma se leti ispuni braonkastozelenim dahom.

Na dan Ernestovog krštenja dimile su se samo tri boje i nijedna nije bila mekana.

Crkva i groblje, malo povrh sela, bili su okruženi bleštavobelim zidom.

Barda, Štefka, Žitnik, Mina i Ana Mejačeva su već izdaleka videli grupicu koja je cupkala na kamenom stepeništu pred ulazom u crkvu.

Nekoliko Bardinih poznanika i – o, užasa! Angelina majka i baka.

Barda se skrušeno zagledao u njih; sve što je nekada važilo za gusto i prizemno sada je džikljalo uvis, istanjilo se do prozirnosti i razlabavilo do lažnjivosti.

Angelina majka je na licu imala tragove nemoćnog plača.

Angelina baka koja je u poslednjih nekoliko godina strašno ostarila da ni izdaleka više nije bila ni nalik svojoj kćeri i svojoj odbegloj unuci, žmirkala je vodenastim, mrenastim očima i odmahivala, odmahivala, odmahivala glavom, kao da ju je nešto naljutilo.

Barda je tek nakon nekog vremena primetio da baba ne trese namerno otvrdlo telo.

Došao je sveštenik.

Mermerni momčić je tiho i dostojanstveno podneo krštenje.

Barda je bio dirnut svojim anđelom.

Kada su nakon krštenja čamili u hladnom, vlažnom hodniku stričeve kuće, Barda je osetio skoro tugu za svojim omrznutim ljubljanskim domom.

Barem za svojim „kabinetom“ je osećao nostalgiju.

Onda su se razišli kućama.

I opet talas tuge.

Povrtnjaci, s kojih je kiša isprala skoro sav sneg.

(Tog dana, na svu sreću, nije padala kiša.)

Prevod sa slovenačkog: Ana Ristović

Autorka je poznata slovenačka romansijerka čiji je roman „Tereza“ nedavno objavljen u izdanju Arhipelaga u ediciji 100 slovenskih romana.