Pre, posle i sada

Njegovo ime, a pre svega dela (slikar, grafičar, crtač, skulptor) čine ga jednim od vodećih autora u našoj savremenoj likovnoj umetnosti od ranih sedamdesetih godina prošlog veka do danas. Izlagao je 40 puta samostalno širom zemlje koje više nema i u inostranstvu: Atina, Tornji, Solun (više puta), Edesa, Pariz, Varna, Sofija, Falun, Švedska, Danska, Seul, Tokio, a prati ga i zavidan broj nagrada.

Izložba u UP „Cvijeta Zuzorić“ je retrospektiva dosadašnjih faza (bez grafike) kao i prikaz najnovije, čini se, dela po izboru samog autora.

Kao mlad umetnik krenuo je snažno, ekspresivno. Ta ekspresivnost se graniči sa naturalizmom, a Miško Šuvaković, pisac predgovora za katalog (više esej nego predgovor) taj njegov opus poredi sa slikarstvom Frensisa Bejkona, što je u vremenu postmoderne bila redovna pojava, svi su imali svoje uzore na putu ka traženju sebe samog. I u toj fazi nikada nije bio plagijator, ali je bilo varijacija i originalnosti. To je faza i značajan opus koji bi se mogao nazvati Pre. Onda je usledio opus Posle, opus portreta, po čemu je Krstić apsolutno autentičan i po kome ga poznavaoci slikarstva prepoznaju. Portret se može i mora u Velizarovom slučaju uslovno shvatiti pošto autor insistira na najkarakterističnijim detaljima nečije fizionomije – brada, usta, nos, oči – kojim podvlači osobine karaktera pa ako hoćemo i psihologiju ličnosti bez obzira da li je portretisani znan ili je NN lice. Naravno, kad hoće, Velizar uradi i portret u pravom smislu likovne reči, kao što je na ovoj izložbi portret Slobodana Šijana i drugi na prethodnim izložbama. Ali, kao što je rečeno, voli da se na portretima poigrava, pa čak i kada nisu NN lica u pitanju. Portret Frensisa Bejkona, portreti Van Goga, portret Nataše… Nikada nije odustao od portreta, čak ni danas kada su, što bi rekli profesionalni fotografi, dati kao kontaktkopije, u stvari, u Velizarovom slučaju mini rekapitulacije. Pre i Posle I, II, IV, V i Svedoci, sve su to rekapitulacije portreta, aktova, specifičnih znakova, nezaobilaznih brojeva, pa i detalja sadašnjeg realizma. Jednom rečju od alfe do omege. Konačno sledi Sada, a to je realizam specifične tematike, što bi se moderno reklo – retro: Mušica, Trešnje, Šljive, Grožđe, Orah, Maline, Narovi, Borovnice, Jagoda, Drenjak, Masline, do konzervi sardine a ima i kolača, torti i kolačića (keramoplastika). Niti je to retro jer Velizar realistički slika od 2007. što znači da je pretekao ljubitelje retra. Nije to ni omaž Vorholu i njegovim kembel supama, možda, podvlačim možda, smrznuto povrće Frikom, sve ostalo je simbolika praznika od intimnih do Badnje večeri: rajsko voće i konzerve sardine, riba kao personifikacija Hrista, a sve navedeno je vezano za porodicu i za nas koji smo imali sreće da u porodici odrastamo, pa čak i kao ateisti ili agnostici čuvamo sećanje na one kojih više nema i učimo potomke ko smo mi.

Velizar Krstić je, jednostavno rečeno, veliki likovni umetnik a medij bira u zavisnosti šta hoće da nam kaže jer likovna umetnost jeste specifičan način komunikacije. Velizar na maestralan način pravi odabir, a, ako treba, i kombinuje.