Pred slikom porođaja i smrti

… što je premašilo cifru posetilaca koju je ona imala na svojoj premijeri u NJujorku – podseća teoretičar umetnosti Stevan Vuković dodajući da se među tim posetiocima zatekao i mladić kome će ta izložba promeniti život i odrediti poetiku njegovih slika, filmova i romana.

Naime, taj mladić, Živojin Pavlović, još se lomio između slikarstva i književnosti, a Akademiju za primenjenu umetnost, na kojoj je tada studirao u Beogradu, upisao je na nagovor Pavla Vasića, koji je u njegovim gimnazijskim akvarelima prepoznao izraziti talenat. Kasnije će slikarstvo sasvim zapostaviti i pored romanopisanja, za šta će dobiti čak dve Ninove nagrade, posvetiće se filmu, kao scenarista, reditelj i predavač, i ostati zapamćen po veoma specifičnim estetskim vrednostima koje je negovao.

Istina o rođenju je užasna

Na pomenutoj izložbi Živojina Pavlovića obuzelo je „jedno mučno osećanje odvratnosti“ pred slikom porođaja, koje ga je progonilo skoro dve decenije, dok ga nije opisao u knjizi eseja izdatoj pod nazivom O odvratnom (O umetnosti – o individui – o mnoštvu) – skreće pažnju Stevan Vuković, dodajući i šta je čuveni sineasta tada zabeležio. Pavlović je, naime, naveo kako „jula meseca 1956. godine mogao na izložbi američke fotografije da se vidi snimak porođaja“, ispred koga su se tiskali mnogobrojni posetioci, a „bedemi odbojnosti zgomilali su se ispred njih“.

Za njega je to značilo prevashodno sledeće: istina o rođenju je užasna. Jednako užasna kao istina o smrti, koju je prikazivala fotografija postavljena njoj nasuprot „a između njih raspinjao se most čovekovog života“ – priča Vuković i podseća da su slike početka ljudskog života i njegovog kraja bile zapravo samo dve od ukupno 503 fotografije 273 autora iz 68 zemalja. Među njima su bili i profesionalci i amateri, ljudi poznati i sasvim anonimni, koje je fotograf i kustos te izložbe Edvard Štajhen izabrao od više od dva miliona radova prispelih na konkurs, i prikazao ih na dotad najvećoj fotografskoj izložbi.

Ipak, one dve fotografije koje su zalepile u svesti mnogih posmatrača, a naročito bile važne za potonji opus Živojina Pavlovića, nisu bile bilo koje dve fotografije – sagovornik Danasa. „Namera kustosa je i bila da prikaže kako je ciklus ljudskog života, od rođenja do smrti, isti na svim meridijanima, i time je hteo da pokaže globalnu sliku čovečanstva tog vremena, preko granica hladnoratovskih podela i kulturnih barijera. Naziv izložbe bio je Porodica čoveka / The Family of Man, rađena je za 25 godina od otvaranja MoMA muzeja, i ona je na velika vrata uvela fotografsku umetnost u okrilje muzeja, u kojima su do tada dominirali slike, crteži i skulpture“, zaključuje Stevan Vuković. Porodica čoveka posle NJujorka obišla je još 38 zemalja i videlo ju je oko deset miliona ljudi.

Zagovaranje jednakosti uvek aktuelno

Naravno, kao i svaka izložba, i ova je imala svojih kritičara. Recimo Roland Bart nije video ništa naročito u ideji ove izložbe, kao i Suzan Zontag, ali je ona publici i mnogim umetnicima tada bila veoma potrebna i važna. S druge strane, imajući u vidu sadašnje tenzije i podele u svetu, čini se da Porodica čoveka, koja zagovara ideju jednakosti i u ovom momentu jako aktuelna i potrebna.

Ova izložba, bitna je i po tome što je predstavljala vrhunac karijere za Edvarda Štajhena i što se smatra jednim od najvažnijih događaja u istoriji fotografije iako ona tada nije mnogo promenila u samom pristupu ovom umetničkom mediju. Jedan od tekstova u 88. broju časopisa Refoto, posvećen Porodici čoveka govori da je Edvard Štajhen deceniju pre organizovanja ove izložbe proveo u američkoj mornarici kao fotograf. Po povratku iz rata on je stupio na na mesto direktora Odeljenja za fotografiju u MoMI, a pet godina kasnije je počeo sa prvim pripremama za izložbu. Već tada je bilo jasno da će to biti najznačajniji i najobimniji kustoski poduhvat u istoriji ovog muzeja, a u potrazi za materijalom Štajhen je putovao po Evropi zajedno s asistentom Vejnom Milerom. Tokom tri godine intenzivnog rada prikupio je oko dva miliona fotografija i napravio njihovu selekciju a izložba je otvorena 24. januara 1955. godine. Predstavljeno je 503 fotografije 273 fotografa iz 68 zemalja, a zajedno s radovima Roberta Kape (Robert Capa), Anrija Kartije-Bresona (Henri Cartie-Bresson), Rasela Lija (Russell Lee), Roberta Frenka (Robert Frank), Dajan Arbus (Diane Arbus), Dorotee Lang (Dorothea Lang) i mnogih drugih poznatih fotografa, na izložbi su se našle i fotografije anonimnih autora.

Jedinstvo i jednakost čovečanstva

Cilj izložbe nije bio da pokaže autore, fotografije, različite pristupe i stilove, već ideju o jedinstvu i jednakosti čovečanstva širom sveta. Drugim rečima, izložba je bila posvećena čoveku bez obzira na njegovu nacionalnu, rasnu ili versku pripadnost, i životu sa svim dobrim i lošim stranama. Edvard Štajhen je bio svedok velike depresije koja je zahvatila Ameriku, oba svetska rata u kojima je i učestvovao, kao i obnove i optimizma koji su zavladali Amerikom i Evropom nakon Drugog svetskog rata. Upravo zbog toga je i odabrao ovu humanističku tematiku – navedeno je u u časopisu Refoto. Takođe, zanimljivo je da je Štajhen napravio još jedan, do tada nesvakidašnji potez – sve fotografije bile su istrgnute iz prvobitnog konteksta, prezentovane su bez ramova, u različitim formatima a njihov raspored u prostoru je takođe razbio dotadašnji konvencionalni koncept postavke. Pored zidova, fotografije su bile postavljene na panelima, stubovima, dok je jedan deo bio na žicama koje su se spuštale s tavanica što je omogućilo publici da se kreće kroz radove i sagleda ih na drugi način.

Potonje političke krize pokazale su da ideja Porodice čoveka nije pomogla da one budu sprečene, niti je posle svoje turneje izložba bitno doprinela da se promeni status fotografije. Međutim, imajući u vidu da su je mnogi umetnici pominjali kao važan momenat u svom oblikovanju, među kojima su pored Živojina Pavlovića i mnogi drugi domaći autori, između ostalih i čuveni fotograf Tomislav Peternek, moglo bi se reći da je Porodica čoveka u ovom kontekstu imala i svoje specifično i odloženo dejstvo.

Jugosloveni su ovu izložbu pogledali u Beogradu u Paviljonu Cvijeta Zuzorić, a njenu jedinu očuvanu verziju Štajhen je poklonio svojoj rodnoj zemlji – Luksemburgu. Porodica čoveka skućila se u zamku Klervo i dan danas privlači pažnju velikog broja stručne i šire javnosti.

Podržala Ambasada SAD u Beogradu. Stavovi izneti u tekstu su stavovi autora i nužno ne izražavaju stavove Vlade SAD