Da LGBT populacija gleda dokumentarce, znala bi da su se na Zapadu za prava krvavo borili: Predrag Azdejković o ostvarenju „Topli film“, koji otvara Beldocs

„Topli film“ će biti prikazan 22. maja u Domu omladine Beograda, a potom 24. maja u Kinoteci u Kosovskoj ulici.

Žanrovski, „Topli film“ je hibridni dokumentarac, bavi se istorijom jugoslovenske i srpske kinematografije iz ugla kvir likova, a u ovom ostvarenju poslednji put se na filmu pojavljuje Milan Jelić, glumac i reditelj, pionir „kvir estetike“ i autor legendarnog filma „Bubašinter“.

Film počinje medijskim napadom na produkciju zbog potencijalnog kvir sadržaja. Glavni protagonisti su glumci Đorđe Mišina i Đorđe Galić iz čije perspektive pratimo kako se tokom burnih istorijskih dekada menjao odnos društva prema kvir populaciji, posebno danas u vremenu opšte homofobije i zatvorenosti.

Scenarista i reditelj filma je Dragan Jovićević, a produkciju zajedno sa njim potpisuju Nataša Pavlović i Predrag Azdejković, koji ispred Merlinka festivala govori o filmu i problemima sa kojima se suočava LGBT+ zajednica u Srbiji.

Zašto vam je bila interesantna i bitna tematika „Toplog filma“, kako se rodila ideja za film?

– Prvi LGBT dokumentarac koji sam gledao bio je The Celluloid Closet iz 1995. koji se bavio LGBT likovima u američkom filmu. Posle mnogo godina rada na Merlinka filmskom festivalu koji ima fokus na kvir film, palo mi je napamet da bi bilo odlično uraditi srpski Celluloid Closet, kako bi istražili koliko kvir momenata imamo u srpskoj kinematografiji i na neki način ohrabrili nove filmske kvir projekte. Razgovarao sam o tome sa Draganom Jovićevićem, te se uključila producentska kuća Pogon i Nataša Pavlović i tako je nastala ideja o „Toplom filmu“.

Izdvojite neka od ostvarenja jugoslovenskog filma na kojima je na interesantan način predstavljena LGBT+ tematika.

– Mnogo puta smo pričali o filmu „Parada“ Srđana Dragojevića, ali sam ja stava da to nije kvir film, već da samo ima kvir povod. Takođe, mnogo puta smo pričali o filmu „Marble Ass“ Želimira Žilnika, koji je, po mom mišljenju najvažniji, a možda i jedini domaći kvir film, koji niko do sada nije prevazišao po svojoj bitnosti. Ja bih istakao dva filma koja se retko spominju, a mislim da su isto važni. U pitanju su „Diši duboko“ Dragana Marinkovića iz 2004. koji se fokusira na lezbejsku ljubav i „Čitulja za Eskobara“ Milorada Milinkovića iz 2008. koji se fokusira na osvetu jedne trans žene. „Čitulja“ je bila progresivna a da nije ni znala da je progresivna, jer je trans ženu glumila biološka žena, a danas uveliko imamo raspravu da li su trans žene prave žene.

Istražujući jugoslovensku kinematografiju kroz kvir prizmu, do kojih su zaključaka došla dvojica filmskih protagonista?

– Za zaključke ćete morati da dođete na Beldocs festival i da sami pogledate naš predivni dokumentarac. Ali ono što mogu da vam otkrijem, jeste da glumci postavljaju jedno važno pitanje – da li je problem snimiti u Srbiji kvir film. U svetu trenutno imamo pravilo da gej uloge moraju glumiti gej glumci, da kvir filmove moraju snimati kvir umetnici, da LGBT populacija mora biti sveprisutna u filmskoj umetnosti, dok mi ovde možemo biti srećni ako se neki LGBT lik pojavi na koji minut. Nadam se da će se to uskoro promeniti.

S tim u vezi, da li u Srbiji postoji kvir film kao istaknuti pravac i da li se dovoljno pažnje obraća na potrebu LGBTQ+ zajednice da neguje svoju kinematografiju, kako kroz dokumentarni tako i kroz igrani film?

– Nažalost, u Srbiji ne postoji kvir film kao istaknuti pravac. Filmska produkcija u Srbiji nije velika, tako da nema ni kvir filma. Čast izuzecima, kao što su kratki studentski filmovi. Tužno je da i sami LGBT filmski umetnici ne žele previše da se bave ovom temom, a većina beži od etikete kvir. Zamislite, mi živimo u zemlji gde se ove godine navršava trideset godina od dekriminalizacije homoseksualnosti i nikome ne pada na pamet da o tome snimi dokumentarac, ili ove godine je deset godina od smrti Jovana Ćirilova i u Srbiji nema volje da se snimi dokumentarac o njemu… I takvih LGBT tema u Srbiji ima dosta, ali niko njima ne želi da se bavi, pa čak ni LGBT filmski umetnici.

Kako vidite status i položaj LGBTQ+ osoba u Srbiji? Primećuje se nepostojanje zakona o partnerstvu i činjenica da je opšta klima često nasilnički usmerena prema kvir zajednici, a nedavno smo imali i brutalnih primera toga… Ne deluje ni da nadležni žele da pomognu, bar na onim nivoima na kojima mogu da deluju, poput zakona i zaštite od nasilja. Šta vi mislite?

– Nadležni ne žele da pomognu jer niko više ne vrši pritisak. Ranije, kada su Parade ponosa bile zabranjivane, sve zapadne ambasade su vršile pritisak da se Parada ponosa organizuje u Beogradu. Sada je imamo svake godine i niko više ne vrši pritisak, čak ni LGBT populacija koja i dalje čeka da neko umesto nje obavi prljavi deo posla i zato smo tu gde jesmo. Da LGBT populacija gleda više dokumentarce nego porniće, znala bi da su se svuda na Zapadu za svoja prava krvavo borili, a ne čekali da prava padnu s neba. Prava vam neće obezbediti ni Ana Brnabić, ni LGBT aktivisti, sve dok sami ne krenete u borbu za svoja prava i ravnopravnost. Ako nemate hrabrosti za to, žao mi je, ali sreća prati hrabre.

Da li verujete u moć filma i generalno umetnosti da iskomunicira sa publikom na nivoima spoznaje i osvešćenja, te i da dovede do promene društva na bolje?

– U teoriji da, ali u praksi teško. Surova istina je da homofob neće ići u bioskop da gleda kvir film. Škole neće voditi decu da gledaju kvir film. Tako da je teško da će kvir film u Srbiji dopreti do šire publike, osim ako se činjenica da je u pitanju kvir film ne sakrije ili ako je kvir lik sporedan ili kvir tema sporedna! Ono što je meni mnogo važnije kada je u pitanju kvir film jeste da osnaži samu LGBT populaciju. Od izuzetne je važnosti reprezentacija i da vidite nekog sličnog sebi u filmu. Kada ste kao LGBT populacija konstantno bombardovani da nešto nije u redu s vama, bitna je ta validacija sa velikog ili malog ekrana.

Istorijska „vožnja“ kroz kvir momente u domaćoj kinematografiji

Počevši od naslova snimljenih nakon Drugog svetskog rata pa sve do danas, „Topli film“ tematizuje pitanje u kojoj se meri menjalo društvo u pogledu odnosa prema LGBT likovima kroz umetnost filma. Da bi predstavio tako složenu priču, autor je koristio skoro 40 ostvarenja, počevši od „Život je naš“ i „Sofke“ snimljenih 1948. godine pa sve do „Južnog vetra“ i „Kelta“ u novije vreme. Kroz tu istorijsku „vožnju“, vode nas dvojica mladih glumaca -Đorđe Mišina i Đorđe Galić, a za potrebe rekonstrukcije sećanja na brojne filmske naslove u „Toplom filmu“, intervjuisani su reditelji, glumci, teoretičari, dramaturzi i novinari, među kojima su autori poput: Želimira Žilnika, Srđana Dragojevića i Jovana Markovića, te Mladena Đorđevića, Stevana Filipovića i Milice Tomović, glumci Goran Jevtić i Miloš Timotijević, kritičari i teoretičari kao što su Nebojša Jovanović i Saša Radojević, Nenad Bekvalac i Aleksandar Radivojević i aktivista Predrag Azdejković.