Predrag Ejdus: Glembajevi su priča našeg doba

Novo čitanje Krležinog kapitalnog dramskog dela poznatog hrvatskog reditelja je i prva inscenacija „Glembajevih“ u 68-godišnjoj istoriji Dubrovačkih letnjih igara, a pet premijernih večeri bilo je propraćeno odličnim kritikama. Jedan od najznačajnijih jugoslovenskih i srpskih glumaca, Predrag Ejdus, za lik starog Glembaja dobio je posebne hvale hrvatske publike i kritike. Svibenova verzija priča o Glembajevima, zatočenicima vlastite svesti i savesti, ubicama, varalicama lopovima i manipulantima, počinje u Atrijumu velelepne Umjetničke galerije, a radnja se odvija 1913, uoči raspada Austrougarske monarhije.

Razgovor za „Danas“ napravljen je sa Ejdusom odmah posle izvođenja predstave, na terasi zdanja iz 1939, gde se odvijaju drugi i treći čin „Glembajevih“. Krležina drama, vek kasnije od kada je napisana, po svemu je priča našeg doba – to je kriza egzistencije, nesposobnosti definisanja vlastitih identiteta, socijalnih previranja koja su nove bogataše stvorili iz redova ratnih pljačkaša, profitera, kriminalaca, političara – kaže Ejdus na početku razgovora, ističući, naravno, i sam angažman na Dubrovačkim letnjim igrama kao veliko iznenađenje.

* Koliko je godina prošlo od vašeg poslednjeg nastupa na dubrovačkoj sceni?

– Poslednju predstavu u Dubrovniku odigrao sam u junu 1989, pred rat, igrali smo „Šovinističku farsu“. Kasnije, kad su ratni događaji na prostoru velike Jugoslavije konačno završeni, dolazio sam u Dubrovnik da gledam neke predstave, tako da i ovaj poziv Zlatka Svibena i Dubrovačkih letnjih igara na neki način tumačim kao relaksaciju. Jako sam dobro primljen ovde, i od kolega, i od ljudi koji vode festival, i od publike. Taj poziv je za mene bio veliko iznenađenje, pogotovu što je poziv stigao od Zlatka Svibena, koga sam poznavao i s kojim sam sarađivao u Beogradu kad je bio mlad reditelj. Radili smo predstavu u jednom tada, ad hoc teatru, koji se zvao „Pod razno“, i koji je u to vreme bio hit u u Studentskom kulturnom centru. Kasnije smo se često viđali na festivalima, gledao sam dosta njegovih predstava i znao sam ga kao odličnog reditelja i pedagoga.

* Zlatko Sviben vas je, zapravo, pozvao da igrate ulogu Fabricija?

– Kad je stigao poziv, bio sam ubeđen da je Sviben znao da sam gotovo pet godina Ignjata Glembaja igrao u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, u adaptaciji i režiji Egona Savina. Ispostavilo se da nije imao taj podatak, ali smo se brzo složili da bi ipak bilo najbolje da i kod njega igram starog Glembaja. Naravno, do tog trenutka nisam imao ni primisao da bih ponovo mogao da ga igram, i to u Dubrovniku. Rad na predstavi odvijao se u Zagrebu, iz velikog ansambla koji je Sviben okupio nikoga nisam poznavao, osim Anje Šovagović, ali smo se brzo složili u dobru ekipu, a probe smo početkom jula nastavili u Dubrovniku. Posebno mi je drago kako je publika reagovala na „Glembajeve“ u ovih pet premijernih večeri.

* U čemu se vaš dubrovački Ignjat Glembaj razlikuje u odnosu na onog koga ste igrali u Novom Sadu?

– Mislim da sam ovde napravio jednog malo drugačijeg Ignjata Glembaja, zahvaljujući pre svega Svibenovim idejama, ali u osnovi je to taj lik, samo sa drugim nijansama. Ovaj prostor u Umjetničkoj galeriji je jako inspirativan, iako tehnički komplikovan, publika prati porodičnu dramu koja nije laka, koja s malom pauzom traje gotovo četiri sata. I sve predstave koje smo igrali bile su prepune, i tražila se karta više.

* Inscenacije Krležinog kultnog dela koje smo do sada gledali uglavnom su fokusirale socijalnu sferu drame, a Sviben je dao kontekst „Glembajevih“ gde se jednako tretiraju fenomen smrti i fenomen žene. Koliko je danas važno vratiti se i tim duboko intimnim, ljudskim temama koje smo u borbi za egzistenciju gotovo zaboravili?

– Sviben nije toliko insistirao na socijalnoj priči, mada je ona danas daleko aktuelnija nego u vreme kada je moja generacija gledala i pravila predstave o Glembajevima. Jer, sve to što je Krleža napisao u svom delu, u doba socijalizma za nas je bilo neko davno prošlo vreme. Međutim, kako se zemlja raspala pao je i taj socijalizam, ušli smo u jedan divljački kapitalizam i neki neorobovlasnički sistem, i ta Krležina drama postala je beskrajno aktuelna. S tim što je Sviben doneo i jednu dimenziju promatranja i razmišljanja o smrti, o svim tim avetima koji prate starog Glembaja i njegovu porodicu, tako da je ova predstava rađena u tom poetsko-estetskom smislu. Mislim da je to sjajno napravio, pogotovu sa kompozitorom i mladim glumcima koji u predstavi učestvuju kao hor mrtvih duša, čak se i Ignjat Glembaj pojavljuje kao mrtav i peva song, što je izvanredno rešenje. Sviben je to nazvao „krležoškama“, tako da je svojim idejama obogatio ovu inscenaciju. Ali, sve je u predstavi vezano za Krležu – njegove su reči „Smrt, to je čaša sna, smrt, to je gorak ukus maka“. Ili, „Niste li primijetili jednu strašnu stvar: kako naši mrtvaci sami, potpuno sami, putuju gradom od stana do mrtvačnice…“.

* Koliko su dubrovački „Glembajevi“ za vas profesionalno značajan projekat?

– Dosta sam radio poslednje godinu-dve, napravio sam dobre uloge u nekoliko odličnih predstava u Beogradu, od „Rodoljubaca“, preko „Ivanova“, i sada sa Jagošem Markovićem Pirandela. „Glembajevi“ su nešto što je za mene rimejk koji me jako raduje, jer sam strahovito voleo da igram starog Glembaja. Kada me je Sviben pozvao da radimo, pronašao sam tekst sa Egonovom adaptacijom, pošto ne bacam tekstove, i kad sam ga ponovo prelistao, prosto su mi se vratile intonacije, toliko je to bilo memorirano negde u meni kao nešto jako uzbudljivo za igru.

* Mladi hrvatski glumci koji igraju u predstavi izjavili su da im je bila čast da sa vama budu na sceni. Kako doživljavate taj kompliment?

– Naravno da mi je to posebno drago, kolege i publika su možda najveća satisfakcija za glumca. Ja sam oduvek voleo Dubrovnik, još iz davnih godina kada sam dolazio i gledao antologijske predstave, učio kao mlad glumac, kasnije tu i igrao. Ne mogu da kažem, naravno, da su danas ista vremena, dosta se toga promenilo, ali Dubrovačke letnje igre opstaju, imaju publiku, i sve se više otvaraju prema regionu. To je domaća, domicilna publika koja voli pozorište, i mislim da je vrlo značajno što je festival Grad teatar, koji takođe mnogo volim i gde sam dosta igrao, doveo svoju publiku da ovde gleda „Glembajeve“. To je veliki pomak u saradnji dva najznačajnija letnja festivala koja opstaju uprkos svim materijalnim i drugim teškoćama, i na svaki način im treba dati podršku.