Predrag Matvejević, glas iz mešovitosti

Sećam se melanholično-ironičnog komentara Predraga Matvejevića: „Kriva je demokratija! U Staljinovo vreme to se ne bi desilo, jer su ljude mogli da hapse, da ih gone bez pravnih garancija i da ih osude, čak i na smrtnu kaznu, bez objektivnih dokaza. Nije, dakle, bilo potrebno ubijati ih na ulici. Sa demokratijom, pak…“

Ovaj humor gubilišta, kako se na nemačkom kaže, poticao je iz duboke ogorčenosti zbog one „demokrature“ koja je, kako je Matvejević govorio skovavši ovaj termin, često nastupala drugačije nego što su se on i mnogi drugi nadali, nakon dugo vladajućih diktatura u Istočnoj Evropi. I sam Matvejević bio je, i jeste, jedna od najbogatijih i najkompleksnijih ličnosti tog razuđenog potopljenog kontinenta koji bi katkad, poput vulkana pod morem, nanovo izronio, neumorni pobornik tolerancije i suživota, bludni sin uvek spreman na nove egzoduse iz centralno-jugo-istočne Evrope i na nove tople povratke u taj tako složeni dom.

Rođen u Mostaru, od majke Hrvatice i oca Ukrajinca, Matvejević je oličenje te složene višenacionalne, višejezične i višekulturne mešovitosti koja oscilira između totalitarizma i anarhijske atomizacije, koja je bila i jeste eks-habzburški, eks-otomanski, eks-jugoslovenski, eks-komunistički, eks-sovjetski svet. Svaki je čovek eks nečega, od detinjstva iz kog izađe do snažno proživljenih i izgubljenih strasti i ideja, uklonjenih abrazivnom rukom vremena. No možda nijedan svet nije toliko duboko bio svet tih eks kao onaj mitel-istočno-južno-evropski, kako je na jednoj nezaboravnoj stranici napisao Gregor fon Recori, jedan od velikih pisaca koji su podarili život i identitet tom istom svetu, primajući i sami suštinski višestruki i neodredivi identitet, „apatridski“, kako piše sam Recori.

Tog eks-sveta, kako glasi i naslov jedne njegove knjige, Matvejević je bio oličenje, veliki glas te mešovitosti koja, govorio je Čerčil, stvara više istorije nego što može da je potroši. Carski i ofucani kaleidoskop istorije koja je tragedija i farsa.

Matvejević je ukazao da su mešovitost i raznolikost nemerljivo ljudsko bogatstvo, ali da u sebi sadrže i opasnost da se svaka raznolikost izobliči u regresivnu i okrutnu zatvorenost, negirajući sve ostale, pa i samo čovečanstvo. „Osobenost“, napisao je u jednom sjajnom eseju, „nije sama po sebi vrednost; ona je – može biti – preduslov da se neka vrednost ostvari, a ona se ne sastoji u tome da li smo Hrvati ili Srbi, muškarci ili žene, crni ili beli, već u onome što se od vlastite osobenosti učini“. Mozaik tog sveta stvorio je veliku književnost na mnogim različitim jezicima, no nije sprečio nasilje i pokolje, čak i bratoubilačke. Pravi identitet, piše Matvejević, leži u onome što činimo, ne u onome što jesmo. NJegov identitet pružao se do raznorodne ekumene plemenâ, religija, jezika i kultura koje je zapažao naročito u civilizaciji Mediterana kojoj je posvetio svoju poznatu knjigu. U tolikim slavnim „Otvorenim pismima“ branio je mnoge disidente različitih država i kritikovao nacionalizme, čak i one u svojoj zemlji.

NJegova kultura i njegov senzibilitet bili su otvoreni svetu. Čitao je francuske prosvetitelje u onoj uzvišenoj sarajevskoj biblioteci koja će kasnije biti varvarski spaljena, učio je na Sorboni – Geteovu poeziju takođe – gde je kasnije postao profesor komparativne književnosti. Nešto kasnije postao je i građanin Italije i profesor na Univerzitetu u Rimu.

U krvavom cirkusu istorije svi smo mi pomalo klovnovi, spremni i primorani da od naše nespretnosti i neveštosti načinimo odbrambene trikove i tehnike za beg i preobražaj. Matvejević je bio i nezajažljivi filou, akrobatski ekvilibrista na žici istorije. Sećam se tolikih toplih časova koje smo proveli zajedno, u prijateljstvu zajedničkih zalaganja i smeha. Upoznao me je s velikim ličnostima, kao, na primer, s Morisom Nadoom, neprikosnovenim majstorom književne kritike, ili – u Zagrebu – s Karlom Štajnerom, komunistom koji je dvadeset godina proveo u Staljinovom gulagu – pišući sjajnu prethodničku knjigu o svojoj užasnoj odiseji – i koji je, vrativši se u Hrvatsku, trpeo tlačenje Tuđmanovog režima zbog svoje vere u komunizam, i u gulagu sačuvane. Kao što je rekao još jedan veliki disident gonjen svojevremeno od komunističkog režima u Poljskoj, Adam Mihnjik, „danas nam je potreban antikomunizam ljudskog lika“, koji se, nažalost, ne vidi.

Video sam Predraga nekoliko meseci pre njegove smrti, u Zagrebu, u klinici u kojoj je bio smešten, verujem kadar da razume, ali vrlo malo da govori. Kada je, u godinama Gorbačova, Sovjetski Savez počeo da „rehabilituje“ velike komuniste koje je Staljin osudio i eliminisao, Predrag je želeo da napiše „semiologiju rehabilitacije“, kako bi razumeo mehanizme, procedure, značenja i buduće posledice ovih zakasnelih reparacija. No pre nego što je mogao da završi ili napiše knjigu, Sovjetski Savez je prestao da postoji i prestalo je stoga i deljenje te posthumne pravde. Istorija je brža od pojedinca, izmiče onome ko želi da je uhvati.

Autor je poznati italijanski pisac, redovni kolumnista lista Corriere della Sera, autor slavnog romana „Dunav“, koji je na srpskom jeziku objavljen u izdanju Arhipelaga.

Prevod sa italijanskog: Nataša Gavrilović, (c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs