Predrag Radonjić, direktor Narodnog pozorišta Priština: Napad na pozorište koje igra za najobespravljeniju etničku zajednicu u Evropi

Nezirajev tekst nedavno je ponovo objavljen na sajtu Sbunker u saradnji sa Forumom ZFD Kosovo, kao prvi deo teme „Pozorište kao politička mašinerija“, a njegov autor i u javnoj polemici koja je usledila dovodi u pitanje pravu ulogu jedine srpske scene na KiM, mada istovremeno tvrdi da je pokušaj da ga etiketiraju kao „neprijatelja” pozorišta u Gračanici nespojiv je sa stvarnošću.

“Slučaj” Neziraj poklopio se sa političkim nagoveštajima iz Brisela da bi posle lokalne samouprave, pravosuđa, policije, energetike… i sve preostale srpske institucije na KiM mogle da dođu pod upravu Prištine.

Kako je i zašto pet godina stara pozorišna kritika o predstavi “Lift: Slobodan šou” NP Priština o pokojnom Slobodanu Miloševiću, koja je 2018. dospela u sve vodeće svetske medije, sad postala politički slučaj?

– Ne znam. To je pravo pitanje za gospodina Neziraja zašto je, targetirajući naše pozorište „kao oružje u rukama Vlade Republike Srbije u sprovođenju njene hegemonističke politike pokazivanja vlasništva nad Kosovom, kao i devedesetih“, uzeo ovu predstavu, u ovom trenutku, kao glavni argument u dokazivanju svojih teza. Pritom, predstava apsolutno ne govori ni protiv Albanaca niti u prilog odbrani porodice Milošević i srpske politike tog vremena. To je osoben prikaz jedne tragične i devijantne porodične priče u vrtlogu strahovitih istorijskih dešavanja. Prema tezama gospodina Neziraja, ona nedovoljno optužuje Srbe i nedovoljno ističe srpsku krivicu. Predstavu je pritom selektor Saša Milosavljević 2018. selektovao za festival „Joakim Vujuć“, koji se te godine održavao u Novom Pazaru i prikazana je bez problema pred tamošnjom publikom i brojnim kolegama iz sveta pozorišta. Više puta je igrana i u Beogradu. Pre i posle toga mi smo imali veliki broj predstava rađenih po delima domaćih i stranih klasika koje su režirali naši najeminentniji reditelji: Goran Marković, Nebojša Bradić, Milan Karadžić, Slobodan Skerlić, Anđelka Nikolić, Milan Nešković, Minja Bogavac, Gorčin Stojanović… Pretpostavljam, sve samih hegemonista u rukama Vlade Srbije.

U intervju za Danas Nenad Todorović, reditelj te prve i do sada čini mi se jedine srpske predstave o bivšem predsedniku Srbije i SR Jugoslavije, izjavio je da su mu na premijeri u Gračanici “najjači utisci bili troje ljudi koji su psujući izašli s predstave i reagovanja albanskih intelektualaca”.

“Na premijeri se pojavio jedan prijatelj koji nas je optužio da smo napravili još jednu nacionalističko-nacističku predstavu u kojoj optužujemo ceo svet, osim sebe samih, za našu žrtvu, a da se ne pominju albanske žrtve. Doživeli smo još jedno agonično urlanje predstavnika žrtava, koji kad ih brane uglavnom nanose još veću nesreću i njima i njihovom porodicama. Za stalno premeravanje ko je i koliko kome zgrešio na tom kantaru nesreće, mi smo pogrešna adresa”, to je bio jedini Todorovićev komentar 2018.

Zašto se sad podigla bura oko “reprize” Nezirajeve kritike?

– Da, to troje ljudi su, koliko znam, bili pripadnici lokalnog odbora SPS-a koji su smatrali da se neprimereno ismeva lik predsednika Miloševića, iako ni to nije istina. Ja prvobitno izdanje Nezirajevog teksta nisam mogao da vidim, ali bi se sva pitanja koja se danas postavljaju mogla postaviti i tada: zašto se, ne nakon pet već, eto, nakon tri godine od premijere, napada potpuno neprimerenim i opasnim rečima i kvalifikacijama pozorište koje igra za najobespravljeniju etničku zajednicu u Evropi? Zašto se gospodin Neziraj ‘hvata’ ove predstave, koja ponavljam ni kao izolovan slučaj nije problematična, osim što nije očigledno ispunila očekivanja ni srpskih ni albanskih nacionalista. I to kao čovek i intelektualac koji je bio na velikom broju naših premijera pre i posle nje, sada “reprizira” svoj analitički prikaz brojčano malog Narodnog pozorišta u Prištini, sa sedištem u Gračanici, mesta sa svega nekoliko hiljada stanovnika, kao “srpskog imperijalnog Sarmata”, da dopustim sebi malo cinizma i humora u ovoj sumornoj temi.

Jeton Neziraj negira da cilj ponovljenog teksta gašenje srpske scene NP Priština izmeštene u Gračanicu. Šta mislite o tome?

– Ne volim da odgovaram protivpitanjima, ali šta Vi mislite da bi mogli da budi razlozi ovako teških, reprizno ponovljenih kvalifikacija? Pratili ste i sami rad našeg pozorišta i znate kakve su nam predstave, gde i u kakvim uslovima se igraju, za koga. Da li je bilo bilo čega osim humanističkih poruka i malo trenutaka sreće za taj nesrećan i izolovan narod?

Kako su albanski političari i pozorišni poslenici u Prištini reagovali na otvaranje Scene NP u Gračanici i da li su i te 2014. ukazivali da je reč o „propagandnom oružju Vlade Srbije u njenoj hegemonističkoj politici kojom, kao devedesetih, želi da pokaže svoje vlasništvo nad Kosovom“ ili je za to bila potrebna predstava “Lift: Slobodan šou”, čiju kritiku Neziraj sad ponovo aktuelizuje?

– Bili su bez komentara. Tek kada smo počeli da radimo, da proizvodimo gledane predstave, imamo publiku, privlačimo pažnju lokalnih, nacionalnih pa i stranih i međunarodnih medija, postali smo problem. Dok ne postojimo i dok smo nevidljivi, nema problema. Što bi rekao jedan međunarodni predstavnik: ‘No Serbs – no problems’. Tako je i predsednica Kosova Atifete Jahjaga pre nekoliko godina govorila za skupštinskom govornicom o potrebi našeg gašenja. Nismo ni reagovali na to, to joj je, na žalost, iako nikako ne bi smeo da bude, i posao. Ali svi znamo šta je realno, a šta proklamovano. Reagovali smo saopštenjem na ono što nas mnogo više boli, na iste takve pa i gore kvalifikacije od nekoga ko je do sada slovio kao liberalan i predstavljao se i kao prijatelj naše kuće, bio rado viđen gost u beogradskim pozorištima. Boli, i pored brzih reakcija Ministarstva kulture i našeg Udruženja profesionalnih pozorišta Srbije, i nedovoljna reakcija naših pojedinačnih umetnika od kojih su neki i radili u našem pozorištu. Čast izuzecima kao što su: Cici Dimić, Goran Šušljik, Miki Radonjić, Miloš Latinović. Drugi pretežno ćute, izbegavaju da se oglase iako su to činili povodom mnogo benignijih stvari i čekaju da ova neprijatna situacija prođe. Zamislimo hipotetički situaciju, iako ne verujem da bi do nje moglo da dođe, da neki ugledni srpski dramaturg, recimo Siniša Kovačević, okarakteriše Novosadsko pozorište kao oružje mađarske hegemonističke politike u dokazivanju vlasništva nad Vojvodinom. Kako bi reagovali naši intelektualci i naš pozorišni svet? Burno, u velikom broju, sa punim pravom i razlogom. I zašto su onda Srbi na Kosovu za sve građani drugog reda, kojih najbolje da nema Ili makar da budu nevidljivi? Zar se principi ne brane univerzalno i zar ne važe za sve podjednako? Očigledno ne, i to je svet u kojem živimo. I ne bi trebalo posle da se čudimo zašto nam je ovako kako jeste.

Da li na KiM, gde je realno sve politika i pitanje političkog statusa pre svega same južne srpske pokrajine, pozorišni život može da se izuzme iz tog konteksta i (zlo)upotrebe?

– Očigledno ne, vidi se, na žalost i po ovom tekstu gospodina Neziraja, čak ni kod onih koji se predstavljaju kao liberalni intelektualci. Ne treba zaboraviti: srpska dece iz Gračanice nisu listom nikada bili u desetak kilometara udaljenoj Prištini kao etnički najčistijem “glavnom gradu” u Evropi. U tom gradu, čije ime čuvamo u nazivu, mi smo ostali bez naših stanova, bez naše pozorišne zgrade, bez naše scene, na kraju i bez naše publike. “Izvan politike” ostaju samo susreti nevladinih organizacija iz Beograda i Prištine kad su jedni drugima u prijateljskim, izdašno doniranim posetama. Srpski preduzetnici na Kosovu ne mogu da plasiraju svoje proizvode, recimo vina i domaća piva u kosovske markete, srpski seljaci nemaju pristup gradskim pijacama, Srbi ne koriste ni danas javni prevoz Kosova već putuju razdrndanim aparthejd kombijima iz Gračanice za Beograd… Osim malog dela Kosovske Mitrovice koji se sad zove Severna Mitrovica, svi ostali kosovski gradovi su etnički potpuno očišćeni. To niko ne vidi niti želi da vidi.

Polemika i reagovanja na Nezirajev tekst poklopili su se sa objavljivanjem zvanične pregovaračke ponude EU u koju je unapređen francusko-nemački plan za KiM, a na koji je predsednik Srbije Aleksandar Vučić pristao bez primedbi. Praktično, to znači da bi pored srpskog zdravstva, obrazovanja i još nekih oblasti života i kultura na KiM trebalo da uđe u sistem samoproglašene kosovske države. Kako u NP Priština gledate na mogućnost da zbog političkih dogovora pređete pod okrilje kosovske administracije?

– Ne znam da li to znači to što Vi kažete. Meni je to svakako potpuno neprihvatljivo, ako je tako. Ako srpska prosveta, zdravstvo i kultura na Kosovu i Metohiji, što se predviđa i Ahtisarijevim planom, čije su odrednice kao takve ušle i u ustav Kosova, ne budu potpuno autonomni i vezani za Beograd, Srba na Kosovu neće više ni biti, ili će ostati u tek neznatnom broju.

Nagoveštaji i okolnosti

Da li je Ministarstvo kulture Srbije na bilo koji način nagovestilo srpskim institucijama kulture na KiM šta bi mogle da budu posledice pregovaračkog procesa u Briselu koji ide ka sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa Srbije i Kosova kao dve nezavisne države?

– Ne. Zvanična i nezvanična politika i poruka Ministarstva kulture je da smo mi ono što smo od 1948. i bili, institucija Vlade Republike Srbije i ja ću lično, pored svih problema, biti srećan i tu gde sad jesam dok god je tako. Žao mi je što samo nismo u ovom intervjuu imali vremena da govorimo o našim predstavama, o našim planovima i drugim stvarima vezanim za funkcionisanje našeg pozorišta. Ali, i to govori u kakvim okolnostima živimo i radimo. Verujem da će biti bolje i mislim da je i to što ste pokazali svoje interesovanje za našu stranu ove tužne priče mogući nagoveštaj toga.

Milošević i kosovski Albanci

Da li kosovski Albanci imaju racionalan stav o Slobodanu Miloševiću i zašto ga baš sad “povampiruju”?

– Prošlo je 24 godine od rata na Kosovu, a sećanje na njega se održava na način kao da se juče završio. Svaka albanska priča počinje i završava Miloševićem i ratom na Kosovu. To je opravdanje za sve što su uradili i rade, za sve što potražuju i dobijaju. A međunarodna zajednica ili, da budemo precizniji, zapadni deo međunarodne zajednice im u tom zdušno pomaže sve ove decenije.