Predsednik ovogodišnjeg žirija Kanskog festivala, francuski glumac Vinsent Lindon – Buntovnik s razlogom

Jer 63-godišnji Vinsent Lindon je, kako na filmu, tako i u privatnom životu, upravo to – inkarnacija borca za istinu, pravdu i jednakost. I buntovnika, i to s razlogom!

Pa ipak, imajući u vidu njegovo poreklo, ništa nije upućivalo da će Vinsent Lindon biti čovek koji ce moći da se uvuče pod kožu i približi ličnostima koje su društveno deklasirane i marginalizovane.

Poput kurdskih migranata, ljudi bez regularnih papira, izbeglica i svih onih obeleženih humanitarnim tragedijama.

Rođen je u porodici visoke pariske buržoazije, kako sa očeve, tako i majčine strane.

U miljeu velikog porodičnog bogatstva i visoko obrazovanog sveta.

Kao klinac i adolescent nije bio zainteresovan za čkolu i studije.

Sa 20 godina dobija mali posao na snimanju filma Alena Renea „Moj ujak iz Amerike“, zatim šest meseci živi i radi u Njujorku, da bi se po povratku u Pariz zaposlio u jednim dnevnim novinama.

Konačno, rešava da se posveti filmu i upisuje se na časove drame i glume da bi ovladao zanatom.

Ovaj izuzetan radnik i retko talentovan glumac u stalnoj potrazi za perfekcionizmom, vremenom se nametnuo, da bi postao jedno od najpopularnijih lica savremenog francuskog filma.

Sa oko 60-ak filmova u svom portfoliju, među kojima su najpoznatiji: Mlle Chambon, Pater, Rodin, En guerre, Titane, Enquete sur un scandale d’etat, on je izgradio karijeru daleko od svetlosti reflektora, crvenog tepiha i medijske pažnje.

Sve do trenutka dok nije osvojio Zlatnu palmu za ulogu u filmu Stefana Brizea „Po meri čoveka“.

U njemu tumači lik pedesetogodišnjaka, koji nakon petnaest meseci portage i čekanja na posao, konačno dobija mesto nadzornika u jednom supermarketu.

Teškoće na koje nailazi u komunikaciji sa onima koje bi trebao da nadzire i čuva – klijentima i kolegama, vode ga ka velikim i suštinskim moralnim dilemama.

“To je veliki, divan film, koji mi je obeležio život. Kao neobjašnjiva ljubav”, izjavio je nakon pobede.

Međutim, što je bio slavniji, Lindon je sve manje bio deo sistema.

Dotle, da je prošle godine predložio uvođenje takse Žan Valžan, kojom bi se oporezivali najbogatiji, a prikupljenim sredstvima finansirale društvene službe koje su zatajile u vreme epidemije korona virusa.

Projekat je čak stigao do parlamenta.

Zato nije ni čudo da je svoju najveću nagradu i priznanje posvetio ”svim onim ljudima koji nisu uvek dovoljno uvažavani i nemaju status koji zaslužuju”.

Oni koji ga dobro poznaju tvrde da njegov bunt i osetljivost na društvene nepravde potiču još iz njegovog detinjstva, iako su dugo vremena bili prikriveni njegovim lagodnim i mondenskim životom.

Nakon razvoda njegovih roditelja, kada je kao petogodišnjak doživeo šok.

Pored trauma, od tada datiraju i njegovi tikovi, uznemirenost, opsesivna priroda i stalno nezadovoljstvo.

Na snimanjima, on je stalno u pokretu, interveniše oko svega i svačega, hoće da ponavlja scene do besvesti, jer kako sam kaže ima strah da nije uradio nešto najbolje što može.

Po onome što je do sada prikazao u svom bogatom i raznovrsnom opusu, reklo bi se da je sve uradio majstorski i profesionalno.

I da je sve uverio da je genijalan glumac, čiji se dijapazon kreće od brutalne, sirove snage do rafinmana i fragilnosti,

Njegov pristup glumi je organski, baziran na gestovima i fizičkom jeziku, zbog čega oličava ideju izrazite muškosti.

To takođe čini da se on savršeno uklapa u širok spektar filmskih stilova – od socijalnog realizma do akcionog filma i trilera.

Od jednog do drugog, bez obzira da li je rezigniran ili usplahiren, tih ili galamdžija, agresivan ili slab, Vinsent Lindon uvek nosi svoju patnju, kao svedočanstvo svoje autentičnosti i integriteta.

I potrebe za osnovnom, neupitnom istinom.

On je jedan od retkih umetnika koji na platnu nikada ne laže i čija je umetnost život sam.

Zato nije ni čudo da ovog čoveka, koji zauzima jedinstveno mesto u francuskom filmu i važi za heroja obespravljenih i radničke klase, porede sa i zovu novim Žanom Gabenom.