Predstava „Autentična tumačenja“: ’68 u CZKD-u: Sećanje na Borku Pavićević

Ova junaska „meta-utopija“, produkciono „nemoguća“ predstava, „poklon životu i slobodi“, odigrana je preko trideset puta u različitim varijantama i izboru scena, u želji da se nastavi umetnički proces „prepričavanja“ i kao jedna vrsta pozorišnog memorijala i sećanja na Borku Pavićević.

„Autentična tumačenja“: ’68“, nastala su, u prvoj, radnoj verziji, još u julu 2018. godine, razvijajući se do dan danas, prolazeći kroz, kako je to opisao glumac Milutin Milošević, „nove rukavce“, u procesu prepričavanja, upoznavanja sa intimnim narativima učesnika studentskih protesta 1968. godine u Jugoslaviji, te dokumentarnim materijalom. Osnova predstave su upravo uspomene i tekstovi vezani za jun ’68 Borke Pavićević i tumačenja njenih posledica i uticaja.

Ivan Medenica je napisao da „cela predstava može da se doživi i kao pametan, nežan, sofisticiran i nimalo nametljiv omaž samoj Borki Pavićević“. Ivan Jovanović (Novi Magazin) i Tanja Šljivar (Lice ulice) proglasili su predstavu „Autentična tumačenja“: ’68 jednom od najboljih predstava pozorišne sezone 2019-2020, a tokom ovih gotovo šest godina izvođenja, često je izdvajana od strane publike, ali i kolega, kao pozorišni projekat od posebnog umetničkog značaja i posvećenja procesu pozorišnog istraživanja.

Nakon prvog izvođenja u junu 2018. godine, Borka Pavićević je zapisala: „Sada kada je čitava ekipa završila prvi deo radnog procesa, kada su glumci, likovi koje su prizvali, tumači i prepričavaoci Lipanjskih gibanja otišli i nema ih ni u dvorištu u kome su se deca igrala, ni u Paviljonu, kao što su i „Rani radovi“ Želimira Žilnika završeni i ne mogu se ponoviti, već od njih poći, iz rezimiranja jednog poraza, i očaja, i onoga što se gradi na njihovom temelju, takođe neponovljivo, jer nema drugog puta istog, i kada je radost nade da se o svemu tome može nešto reći, na autentičan način u suštinskom, sadržajnom, formalnom i moralnom, neka je tuga, neka neprisutna dragost koja je imanentna „radnom procesu“, ovladala, i nada da će posle 1968. doći 1969, i 2018. i 2028, i da će uvek i iznova sve biti iz početka. Na svoj način i neponovljivo“.

Čini se da poruke i pouke tog protesta na idejnom, ali i planu tehnologije protesta, reprezentacije i tumačenja dobijaju na posebnoj urgentnosti i praktičnoj važnosti danas.

Koncept i režija: Ana Miljanić

Vizuelni identitet: Branko Pavić

Muzika: Anja Đorđević, kompozicije „Radost ponovnog susreta“ (2016) i „Radost ponovnog susreta, prepričavanja“(2019) i Ana Ćurčin, muzička obrada studentske himne „Leva! Leva! Leva!“ (2018).

Asistent reditelja: Nina Šerbedžija, Dramaturg: Adam Ranđelović.

Igraju: Pavle Čemerkić, Milutin Dapčević, Vladislava Đorđević, Aleksandar Kecman, Nikola Malbaša, Nataša Marković, Sanja Marković, Milutin Milošević, Marija Opsenica, Miloš Timotijević, Đorđe Živadinović Grgur i Rade Šerbedžija (video dopisnica), a od 2022. godine i Hana Beštić, Ema Muratović i Nedim Nezirović.

Predstava traje gotovo tri sata i nema pauzu. Karte za predstavu mogu se obezbediti rezervacijom putem email-a ([email protected]) ili pozivom na telefon CZKD-a (011-3610954) od 11 do 18 časova radnim danom i subotom, a preuzmete pre početka predstave.