Satira o politički korektnoj, levičarsko-liberalnoj buržoaziji

Savetodavni odbor, koji se sastoji od direktora škole Dona i roditelja: Suzan, Eli, Mej i Karine, sastaje se svake nedelje u školskoj biblioteci kako bi vrlo pažljivo i saosećajno diskutovali o problemima dece.

Odluke se donose samo konsenzom, saglasnošću većine. Na hitnom sastanku, članovi odbora su saznali iz zvaničnog pisma odbora za zdravstvo: u školi je došlo do pojave zauški.

Sva neimunizovana (nevakcinisana) deca treba da ostanu u karantinu radi sopstvene zaštite, dok se ova naredba ne ukine. Ove informacije moraju biti prosleđene svim roditeljima.

Sada petočlani komitet pokušava diplomatski da diskutuje o tome kako se to može uraditi, uzimajući u obzir svačije potrebe. Da bi se osigurala potpuna transparentnost, ubrzo nakon toga biće održan onlajn sastanak sa celom roditeljskom grupom.

Međutim, diskusija ubrzo postaje lična i štetna. Odjednom, školsko rukovodstvo se suočava sa centralnim pitanjem našeg vremena: kako postići konsenzus kada se niko ne može složiti oko istine?

Alegorija demokratije

Ova satira o politički korektnoj, levičarsko-liberalnoj buržoaziji pomera se ka ozbiljnim raspravama o opštem dobru i rukovanju naučnim činjenicama. Lična iskustva se spajaju sa statistički prikupljenim podacima i formiraju složenu, emocionalnu masu argumenata. Izbija ideološki rat između roditelja.

Pozorišni reditelj iz Nirnberga Jan Filip Gloger postavlja komad „Neželjeni efekti” Džonatana Spektora o fiktivnoj epidemiji zauški u privatnoj školi kao alegoriju same demokratije.

Na tabli je kredom napisano „Dobro došli u školsku 2018/19“, znak koji nagoveštava zlo. Ali zaista neverovatna stvar je godina: 2018, godina u kojoj je komedija Džonatana Spektora „Neželjeni efekti“ premijerno prikazana u Berkliju – i u kojoj niko nije ništa mogao da posumnja o koroni.

Ova inscenacija je imala premijeru u Burgteatru u Beču u jesen 2023. i od tada je highlight bečkog pozorišnog života.

Reč je o sednicama školskog savetodavnog odbora napredne privatne škole, u kojoj niko ne treba da bude isključen i sve odluke se donose samo konsenzom. Među decom u školi izbija izmišljena epidemija zauški.

Zdravstveni obor tada nalaže da se nevakcinisana deca isključe iz nastave – te u školskom savetodavnom odboru koji bi trebalo da sprovede uredbu nastaje pakao. Ono što je izgledalo kao smešna, ali prilično preterana groteska, postala je gorka realnost u vreme pandemije korona-virusa.

Da li neverovatna tačnost sa kojom je Spektor predvideo svaki obrt katastrofalnih društvenih sukoba, znači da je sve što se dogodilo bilo neizbežno?

Bez ličnih zamenica

Savetodavni odbor se sastoji od četvoro ljudi koji su tu već duže vreme, svi beloputi i privilegovani: Don, direktor škole (Markus Hering), nežni, spasonosni, trajni osmeh, lepa Mej, koja sve opravdava, koju igra Lilit Hesle i koja ima aferu sa poliamornim, oženjenim Elijem (Maksimilijan Pulst), opuštenim bradatim mužem koji je, kasnije se ispostavilo, nezamislivo bogat.

I na kraju elegantna, patricija Suzan (Regina Fritč), koja sve snabdeva keksom i čija kruta ljubaznost krije manipulativnu dominaciju i aroganciju.

Novi dodatak naredne godine je Karina (Zajnep Bujrač) – ona je prva osoba tamne puti u savetodavnom odboru i stoga joj se svi udvaraju. Ne samo da je Turkinja, već je i lezbejka i ima dete sa „posebnim potrebama“.

Kao novajlija, Karina još ne poznaje pravila i preko nje publika uči kako se treba ponašati: nema ličnih zamenica, Karina ne sme da kaže „on“ kada govori o sopstvenom sinu. I sve odluke se donose konsenzusom. Tokom večeri, komad se transformiše iz satire u psihološku dramu i na kraju u tragediju.

Savet roditelja napredne privatne škole u kojoj se odigrava predstava Džonatana Spektora naporno radi iz dana u dan kako bi poslednje razlike nestale. U ovoj školi svako treba da se oseća dobrodošlo.

Kada izbije epidemija zauški, komisija se suočava sa propisom školskih vlasti da je od sada samo vakcinisanim učenicima dozvoljeno da učestvuju u nastavi, ali dobro uvežbana demokratija konsenzusa je u pometnji.

Tokvilov paradoks

Takozvani „Tokvilov paradoks“, koji je razvio Aleksis de Tokvil u svojoj knjizi „O demokratiji u Americi“ iz 1835. godine, navodi da bes i otpor prema privilegijama i nepravdi raste kako se same nepravde smanjuju.

Prema jednom od osnivača savremene političke nauke, ako svuda nema ničeg osim nepravde, onda se individualna nejednakost više ne primećuje, dok je u situaciji jednakosti u velikoj meri i najmanje odstupanje nepodnošljivo.

Tragikomedija Džonatana Spektora, koja je napisana 2018, dovodi sve nepomirljivosti poslednjih godina do krajnosti i čini vidljivim osnovna pitanja: Šta podrazumevamo pod demokratijom?

Kako želimo da donosimo odluke? Koje mogućnosti za uključivanje (inkluziju) i učešće treba da postoje? Da li interesi zajednice imaju svoja ograničenja u slobodi pojedinca? Ili, bolje rečeno, obrnuto?

Dramatična inscenacija u režiji Jana Filipa Glogera dostiže vrhunac usred komedije, zatim se malo smiruje, da bi na kraju konflikt dobio gotovo tragičan intenzitet zahvaljujući briljantnim karakternim glumcima.

Ansambl Burgteatra je sjajan, svi glumci su ubedljivi protagonisti. Režiser Gloger interveniše delikatno gde je potrebno ili brutalno gde je moguće, što je, ukupno uzev, takođe uverljivo.

Ali sam komad, Spektorova komedija ili tragikomedija, ne želi ništa da odlučuje, iako se podsemeva svima, i skepticima ili pristalicama.