Predstava od 24 sata u okviru Bitefa 23. septembra

Pri ulasku u Sava centar, publika će menjati svoje ulaznice za narukvice sa kojima će se slobodno kretati i koristiti sadržaje koje su Bitef, njegovi sponzori i partneri obezbedili za odmor i rekreaciju gledalaca: Sleeping zonu, Food zonu, Bitef biblioteku… Gledaoci će moći da uživaju u isceljujućim zvucima muzike kao i da rade jogu tokom jutarnjeg buđenja u relaks-kreativnom programu Sensa zone. Ukoliko je potrebno slati hitne mejlove, tu je Biznis kutak koji je opremio Tesla, dok se u MTS kutku mogu napuniti telefone i uhvatiti wifi. Učešćem u fun facts kvizu, koji priprema Telegroup, publika će moći da osvoji IT poklone. Pored ovih sadržaja, Bitef priprema još mnoštvo iznenađenja za odmor i pun ugođaj gledalaca.

Ovo je jedan od produkciono najzahtevnijih i najzanimljivijih produkcija glavnog programa koje Bitef realizuje. Pored prostora sa pomenutim sadržajima koji se grade za publiku, skoro čitav jedan mali grad gradi se i za izvođače u bekstejdžu. Trupa koja broji 45 osoba, provešće nekoliko dana u Sava centru, pripremajući se za ovaj jedinstveni spektakl. Produkcija će obezbediti najrazličitije zahteve: od nabavke posebnih vrsta biljaka, rekvizite u vidu velike količine specifičnih namirnica, pa do mnogobrojnih usluga koje će perionice, ugostiteljski objekti… pružati tokom 24 sata trajanja predstave i tako aktivno učestvovati u njenoj realizaciji.

Predstava dolazi na Bitef sa epitetom jednog od najznačajnijih scenskih dela ostvarenih na početku 21. veka – ugledni belgijski kritičar Fredi Dekreuz izjavio je da će se istorija pozorišta odsad deliti na period pre i posle predstave Olimp – a pre Beograda bila je, usled svoje velike organizacione i finansijske zahtevnosti, samo na nekoliko gostovanja i to u najvećim svetskim pozorišnim centrima.

Epsko putovanje: Jedan od najznačajnijih događaja savremenog teatra

Na osnovu mišljenja uglednih kritičara i, pre svega, reakcija gledalaca u gradovima u kojima se igrao ovaj scenski spektakl, slobodno se može reći da je projekt Olimp: U slavu kulta tragedije – predstava od 24 sata čuvenog belgijskog reditelja Jana Fabra jedan od najznačajnijih događaja savremenog teatra. U kontekstu 51. Bitefa, predstava dešifruje sva značenja njegovog koncepta (i slogana): epskog – sam materijal potiče iz epova (i, šire, mitova), pripovedačkog, a ne dramskog modusa s dugim trajanjem (ona zaista traje 24 sata), a trip kao putovanje u, ovog puta, antičku mitsku prošlost, zapravo je kolokvijalni izraz za omamljujuće, hipnotičko stanje u koje nas uvode predstave ove dužine i ovakvog scenskog izraza. Predstava ima strukturu koncerta na kom se, bez posebne dramaturške logike i razvoja, nižu scene zasnovane na celokupnoj antičkoj mitskoj građi, kako na onoj obrađenoj u Homerovim epovima, tako i na onoj koju su artikulisala trojica velikih grčkih tragičara. Konferansije ovog programa je jedno provokativno, beskrajno šarmantno i zavodljivo otelovljenje samog boga Dionisa, zaštitnika tragedije i pozorišta. I, zaista, predstava je izrazito dionizijske prirode, u tim zasebnim scenskim celinama smenjuju se halucinantni prizori ekstaze, telesnog iznurivanja, orgija, najuzvišenije poezije, ali prevashodno krajnje uzbudljive vizuelne i duhovne lepote i slobode, te snage i radosti života.

Spektakl: Olimp ili probijanja svih telesnih limita igrača

Predstava Olimp – pozorišni maraton od 24 sata – po mišljenju publike i kritike vodećih svetskih pozorišnih festivala – promenila je istoriju savremenog pozorišta. Pozorišna javnost mišljenja je da će se istorija teatra računati do i od premijere ove predstave – spektakla u režiji Jan Fabra.

Predstava u kojoj 27 izvođača 24 sata gotovo neprestano igra – probija sve limite ljudske psihofizičke izdrživosti.

Predstava je na svojoj premijeri na internacionalnom festivalu u Berlinu nagrađena polučasovnim aplauzom. To možda nije ništa u poređenju sa njenim trajanjem, ali je impresivno i autentično u jednodušnoj glorifikaciji ovog vrhunskog pozorišnog događaja.

Predstava je pripremana godinu dana na celodnevnim probama, a sa ciljem da se stvori nešto neviđeno u savremenoj pozorišnoj umetnosti – četrnaest epizoda dionizijskih svečanosti dvadesetčetvorosatnog probijanja svih telesnih limita igrača.

U ovom pozorišnom iskoraku u istinitu epiku bazičnog protoka vremena u drugom, izmeštenom prostornom okviru, drevno vreme u savremenom dnevnom, zapravo je glavni protagonista. Vreme, protok trajanja i njegov uticaj na ljudsku potrošivost. Iskušavanje trajanja do apsurda limita trajanja.

Fabrova predstava seže u eru drevnog i bazičnog u starogrčkim mitovima, stvarajući moderni ritual novog protoka vremena – njegove drugačije prirode – sudarene sa brzinom i sadržajem savremenog sveta.

Jan Fabr, kreira konfuziju realnih i nadrealnih slika, vodeći se prirodom (ne)reda dionizijske igre – celodnevnim furioznim ritualom – neprestanog odigravanja komedija i tragedija.

Fabrov teatar je fizički, stvaran, senzualan. Oslobođen suvo intelektualnog. To je teatar iskušavanja krajnjih emocija. Teatar tela. Teatar krvi i mesa. Teatar nadilaženja telesnog, neverovatne ritualne snage.

Reči koje se pojavljuju tek da lociraju tragediju ili komediju koja pred nama frenetično pulsira u pozorišnoj dioniziji, govore o ljudskom bolu – zbog nepravde, zbog izdaje, zbog ljubavi i najzad zbog nemogućnosti da se dosegne nemoguće.

Fabrova predstava je mogućnost prolaženja prirode drugačijeg vremena. Osećanje dubokog duhovnog iskustva rituala limita telesnog.

Ispitivanja: Neka vrsta vremenskog lavirinta

Reč je o čovečanstvu i rođenju tragedije u svojoj elementarnoj formi: sakaćenje, razvrat, pročišćenje. Prepoznajemo obrise priča i likova iz grčkih tragedija, bliske, a ipak veoma udaljene. Fabr razotkriva nesavršenost ovih likova, sve dok ne ostanu u dronjcima, skrhani nasiljem, homerovskim smehom i ekstazom. Olimp nije modernizovana verzija grčke tragedije. To je ispitivanje nemogućnosti da se prikaže ono što nas sakati, a potom pročišćava. Uz samu tragediju, važnu ulogu igra i vreme. Šta je vreme u pozorištu? Šta se dešava kada se vreme razvuče? Fabr intenzivira sadašnji trenutak, to pozorišno večito ovde i sada, čineći to u vrtlogu slika koje gledaoca uvlače u drugačiji model iskustva vremena, u neku vrstu vremenskog lavirinta. Fabr na scenu uvodi četiri generacije i 27 izvođača, kako bi predstavio svaku dimenziju svog pozorišnog stvaralaštva. Govor izvođača prožet je oklevanjem, tišinom i samrtnim ropcem, taj govor koji se, povremeno, svodi tek na vrisak. Izvođači plešu i kreću se gonjeni nekom nemom unutarnjom silom. Na sceni se i bude i spavaju. Fabr gradi svoje prizore od njihovih ukradenih snova, čineći to 24 sata bez prestanka i kao rezultat stvara omaž uzvišenoj lepoti svojih izvođača.

Triling: Fabr, Taldman i Olislagers

Jan Fabr (1958) smatra se jednim od najinovativnijih i najsvestranijih savremenih umetnika. Tokom proteklih trideset godina, radio je kao vizuelni umetnik, pozorišni stvaralac i autor. Kasnih 1970-ih, mladi Fabr postaje umetnička senzacija na polju izvođačkih umetnosti. Haos i disciplina, ponavljanje i ludilo, metamorfoza i anonimnost, glavne su karakteristike njegovog teatra. Bio je selektor festivala u Avinjonu 2005. Autor je niza dela iz oblasti pozorišta, koja su prevedena i objavljena širom sveta. S vremenom je stvorio izuzetan opus u oblasti vizuelnih umetnosti. Privukao je pažnju javnosti radovima kao što su Zamak Tivoli (1990), Raj užitka (2002), freskom na plafonu Sobe ogledala u Kraljevskoj palati u Briselu, sačinjenom od pokrilaca zelenih skarabeja, a takođe i skulpturama na otvorenom. Tvorac je niza zapaženih izložbi i prvi živi umetnik koji je izlagao u Luvru (Anđeo preobraženja, 2008), kao i u Ermitažu, u Sankt Peterburgu (2016).

Ovaj multimedijalni umetnik poznat je bitefovskoj publici odranije. Prvi put joj se predstavio 1984. sa svojom predstavom Moć pozorišnih ludostiizvedenom na 18. Bitefu koja je tada osvojila festivalski gran-pri Mira Trailović, da bi 2011. otvorio 45. Bitef svojom spektakularnom predstavom Prometej pejzaž II.

Dag Taldrman (1968), belgijski kompozitor i muzičar. Studirao je kompoziciju i gitaru u Džez studiju Antverpen, gde je učio od muzičara kao što su Pjer van Dormel, Filip Katrin i Dejvid Krejn. Godine 2002, formira bend A Brand, koji je snimio pet studijskih albuma i nastupao širom Evrope, SAD i Kanade. Svirao je na mnogim festivalima, kao što su Werchter, Eurosonic, Lowlands i South By Southwest. Radi i kao muzički producent, zadužen za aranžiranje i snimanje za razne bendove. Proteklih dvadeset pet godina, komponovao je za nekoliko pozorišnih produkcija i filmova. Ovo je njegova peta saradnja sa Fabrom; takođe je komponovao i izvodio muziku za Dok god je svetu potrebna ratnička duša (2001), Ja sam Sang (2001), Orgija tolerancije (2008) i Prometej Pejzaž II (2010).

Jerun Olislagers (1967), belgijski pisac koji živi i radi u Antverpenu. Tokom dvadesetogodišnje karijere oprobao se u mnogim umetnostima – pisao je za pozorište, kao i prozu, kolumne i filmske scenarije. Nekoliko njegovih drama koje su prevedene na nemački – među kojima su Duboko u rupi, a i svinja traga (2002) i Krvavo mesarevo srce (2004) – objavila je izdavačka kuća Ferlag der Autoren. Olislagers uživa u izvođenju sopstvenih proznih tekstova s kojima je nekoliko puta išao na turneje. U okviru društvenog angažmana kojem je, takođe, posvećen, organizovao je nekoliko aktivnosti inspirisanih pokretima Occupy i Indignado. Nedavno je dobio nagradu Arkprijs voor het Vrije Woord (namenjena onima koji se ističu u slobodi govora), kao i flamansko-holandsku nagradu Edmond Hustinckx za svoju celokupnu pozorišnu karijeru. Ovo je njegova druga saradnja sa Janom Fabrom; prethodno je pisao tekst za Prometej Pejzaž II (2010).