Predstava „Prst“ po drami Doruntine Baše u Hartefakt Kući: Sudbina žena u zatvorenim društvima i priča o besmislenosti i tragičnosti ratnih sukoba

Ova uzbudljiva duodrama za dve glumice osvojila je nagradu za najbolju savremenu angažovanu dramu na Hartefaktivom konkursu 2011, i posle praizvedbe u Beogradu, u režiji Ane Tomović, izvođena je u pozorištima u Skoplju, Sarajevu, Beču, Prištini, Napulju, Međunarodnoom festivalu u Torinu, Americi, istanbulskom Narodnom pozorištu…

Ideja za „Prst“, kako je izjavila Doruntina Baše, potekla je od običaja da se u mnogim tradicionalnim kosovskim kućama još uvek dešava da žene nestalih u ratu i dalje žive sa muževljevom porodicom, a osim fokusa na položaj žena u zatvorenim patrijarhalnim društvima, ona u ovoj drami daje univerzalnu priču o tragičnosti i surovosti suočavanja s gubitkom, i besmislenosti ratnih sukoba.

„Pravo nad životima tih žena, koje je nekada pripadalo mužu, sada pripada njegovoj porodici. One uopšte nemaju ‘’privatni’’ život. Šta god radile, moglo bi se tumačiti kao nešto što dolazi direktno iz porodice njenog muža, pa moraju biti pod kontrolom kako bi štitile čast porodice.

Ali, šta se dešava ako se muževljeva porodica sastoji samo od njegove majke? Da li je ona u stanju da ‘’čvrstom rukom’’ kontroliše situaciju?“, zapisala je Baše o svojoj drami, koja otvara brojna pitanja.

Bez patetike, bez dnevnopolitičkih poštapalica, „Prst“ nam govori o sudbini žena oprhvanih tradicijom, šta se dešava između majke i supruge čoveka nestalog u ratnim događajima, koje deset godina žive zajedno čekajući da se on vrati, zarobljene međusobnim optužbama, rivalstvom, borbom za moć.., ali i neizmernim bolom za izgubljenom osobom koju vole.

Jedini način da promene svoju situaciju je da jedna drugu povrede. Što se jače povređuju, to se više osećaju živim. Ove žene više ne mogu zajedno, a ne mogu ni jedna bez druge…

„Prst“ je senka ogromnog prsta koji ukazuje na tebe, čineći da osećaš krivicu. To je prst koji nudi i pomirenje i razlaz. To je izgovor da plačes nad trivijalim bolom izazvanim trivijalnim kućnim poslom, kao maska za veći, manje banalan bol iznutra. To je konstantan podsetnik na činjenicu da je učinjeno nešto loše i da sve može da se raspadne. To je pretnja. To je nešto čime dodiruješ“, istakla je Doruntina Baše o svojoj drami.