U kolekciji Službenog glasnika “Glasovi sveta” nedavno je objavljena knjiga “Nezasitost” Stanjislava Ignacija Vitkjeviča u prevodu Biserke Rajčić.
Srpski prevod romana jednog od tri najvažnija pisca 20. veka poljske književnosti (uz Šulca i Gombroviča), poznatog i kao Vitkaci, već je promovisan 7. juna u Varšavi u fondaciji koja nosi njegovo ime, a o njemu će pisati i časopis “Vitkaci”, koji uređuju čuveni vitkacolozi. Ova knjiga danas je predstavljena i u Beogradu. Prema rečima Biserke Rajčić, jedne od naših najznačajijih polonistkinja, Vitkjevič je bio jedan od najsvestranijih pisaca avangardnog perioda. Bio je slikar, fotograf, teoretičar umetnosti, pesnik, prozaista, dramski pisac, kritičar…
Rođen je 1885. godine u porodici plemićkog porekla. Nikada nije išao u školu, ali je svoje bogato obrazovanje stekao uz svoje roditelje – oca slikara i majku profesorku muzike. Već sam osam godina napisao je nekoliko dramskih dela i libreto za operu. Tokom svog neobičnog života stigao je do Australije i Nove Gvineje, učestvovao u Prvom svetskom ratu, pohađao oficirsku školu u Petrogradu bio član grupe Formalista… Bio je sklon korišćenju narokotika i alkohola, o čemu je često i pisao. Ovakav intenzitet življenja uticao je i na njegovo zdravlje. Izvršio je samoubistvo 1939. godne kada su Poljsku s jedne strane okupirali nemci a s druge Sovjeti. Posle Drugog svetskog rata bio je dugo prećutkivan, a njegova dela počinju ponovo da se objavlju posle 1956.
Celokupna Vitkjevičeva proza bliska je ekspresionističkim, nadrealističkim, futurističkim i katastrofističkim ostvarenjima. Njegovom stvaralaštvu prethodila je njegova “Teorija čiste forme”. Za života je objavio samo dva romana (među kojima i “Nezaistost”), dok su ostali štampani tek posle Drugog svetskog rata, pri čemu su rukopisi mnogih njegovih drama izgubljeni. Kako je sebe od 30-ih godina smatrao pre svega filozofom, prestao je da piše romane i drame, živeo je od slikanja portreta, od kojih je sačuvano oko 4.500 od otprilike 8.000 naslikanih.
“’Nezaistost’ je u biti antiutopistički, filozofski roman, tipičan za vreme u kome je nastao s obzirom na izbor tema, junaka i njihove filozofije. Tačnije, temstaki i stilski, slična je romanima koje su u isto vreme pisali Haksli, Zamjatin, Vels, Orvel, Platonov. U njemu je Vitkjevič prikazao ‘viziju’ čoveka svog vremena i kulture koju će zameniti masovna kultura ili ‘filozofija za laike’, tobož dostupna svima, a ne samo malobrojnima”, piše između ostalog u pogovoru knjige Biserka Rajčić.
Zaplet romana smešten je u budućnost, blizu 2000. godine, kada Poljsku osvajaju Kinezi. Novi vladar svojim građanima daje posebnu pilulu od koje gube mogućnost da misle i volju da se opiru. U haotičnmom stanju počinju da dominiraju seksualni instikti. Roman je prepun filozofskih detalja, koji predviđaju budućnost Poljske sa nemačkom i kasnije sovjestkom okupacijom, ali i se dotiče i naše savremenosti, zbog čega je, kako je rekao urednik Petar Arbutina, i važno danas čitati ovu knjigu.
Roman o mladom i perspektivnom Genezipu Kapenu delimično je zasnovan na životu samog pisca a njegov naslov ima veze sa čestom temom u poljskom simbolizmu – ludilom. “Vitkjevičev piše o nezaistosti, gramžljivosti, nezajažljivosti… demonskim ženama koje kao harpije u antici glavnog junaka vode u ludilo”, kaže Biserka Rajčić, dodajući da je ovaj pisac veoma često obrađivao temu seksa, te da i u tom smislu njegova biografija ima mnogo veze sa romanom, budući da je Vitkjevič bio oženjen, ali da je od svoje žene tražio da nemaju dece i da može da se viđa sa kim god želi. Iako posle nekoliko godina, nisu više živeli zajedno, nisu se razveli a ona mu je pomagala da prodaje svoje slike.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
