Predstavljena knjiga „Nemam pitanja“ Dragana Todorovića: Svojim jezikom o Srbiji kakva stvarno jeste

Reč je o zapisima na razne teme o politici, vlastodršcima, novinarstvu, (ne)životu ovde, specifičnim jezikom, „osebujnom formom reportaže“ koja podseća na gonzo novinarstvo.

Dragan Todorović je rekao da ni on sam ne može da veruje da mu je to sedma knjiga po redu, da su u ranijim “to sve bile, uslovno rečene, reportaže, a sad, u ovoj novoj, sve, uslovno rečeno, drugačiji tekstovi”. On se prisetio kako je za njega svojevremeno, na promociji jedne od njegovih knjiga, Dragoljub Žarković (jedan od osnivača nedeljnika Vreme i glavni urednik od 1991 do 2020 prim. a.) rekao da on i nije novinar i da se on s njim s tim u vezi slaže. Makar u bukvalnom poimanju ove profesije.

– Uistinu, može se reći da ja i nisam novinar u onom doslovnom značenju, uostalom, da nije tako ne bismo bili ovde jer ovo je prostorija Srpskog književnog društva gde sam se ja učlanio preko partije, zahvaljujući predlogu Vase Pavkovića… Ja sam u neku ruku sam svoj slučaj, a naročito nisam od ovoga što se sad predstavlja za novinara i od čega je svakog poslenika javne reči sramota – kazao je Todorović, o čijim se tekstovima, kako je istaknuto u SKD-u, pišu doktorati.

Ljubomir Živkov pročitao je pogovor koji je napisao, sa korica knjige “Nemam pitanja”, u kome je skrenuo pažnju na autorov specifičan jezik napomenuvši kako njega Todorović osim sa papira ume da zasmeje i kad je “internetli nastrojen.”

– Koliko god ogrezao u narodni jezik i svoj vlastiti jezik, ima Todorović u nekom tekstu internet adresu samovakodoposla.rs, može, dakle da me zasmeje i kad je internetli nastrojen a ne samo dok službeno krstari Vlaljevskom nahijom: na prsima mu vazda otkočen fotoaparat, u XX veku sa novim filmom, danas krcat pikselima, u junačkoj desnici diktafon kupljen ličnim i porodičnim sredstvima, nemojte kazati da me niste videli, ovo vam nije skrivena kamera, nego moj podsetnik i arhiva, publici ću pak sve prepričati svojim rečima čiji je zadatak da same naviru i naviru”.

O tom specifičnom reportažnom stilu Todorovića govorio je i Luka Tripković koji je pokušao da ga objasni kroz kontekst stvarnosti koju ovde živi: “Srbija je podneblje narušenog balansa između fantastike i realnosti, i ta bizarna okolnost proizvodi ličnosti i situacije koje je dosta teško opisati klasičnim, hladnim novinarskim komentarima. Dragan Todorović je taj problem rešio tako što je svoj novinarski jezik premetnuo u književni izraz, stvorivši na taj način osebujnu reportažnu formu koja podseća na gonzo novinarstvo Hantera Tompsona, uz jednu bitnu razliku: Todor svoje tekstove ne piše pod uticajem psihoatkivnih supstanci već beleži pomenutu zakrivljenost realnosti i seje materijalne dokaze u prilog onoj tezi da ‘gde prestaje logika, počinje Srbija’”, naveo je Luka Tripković.

Jelena Obućina, pre nego što je pročitala Todorovićev tekst “Jesi li ti novinar”, rekla je da kao i njeni prethodnic, koji su govorili o knjizi “Nemam pitanja” deli tremu. Jer, poznato je, Todorović piše “svojim jezikom”.

– A kad piše svojim jezikom i da vam zadatak da pročitate naglas, vi onda uđete u problem jeste li vi to dobro razumeli, hoćete li vi to dobro akcentovati ali je suština vrlo jasna. Todorović piše o Srbiji kakva ona jeste i to iz pozicije poštovaoca Valjeva i kritičara Valjevaca – istakla je Obućina.

Filip Švarm, glavni i odgovorni urednik Vremena, ispričao je da je imao privilegiju da bude jednom s Todorom na terenu kad je radio, i to kad je bio četnički vudstok na Ravnoj gori, što je bila omiljena tema koja se u Vremenu čekala svake godine 13. maja, a druga omiljena priča koja se takođe iščekivala u redakciji je bila Festival srpskih vitezova, koja se zvala „umjetničko ispijanje vina“.

– Dok sam bio s Todorom na Ravnoj gori, gledam jednog čovjeka koji uspije da nestane, da se pretvori u jelu, da se pretvori u bukvu. Ide Todor, tad su bili još veliki ti diktafoni, ide i priča. S kim priča? Sam sa sobom. Onda vidiš u sledećem trenutku stoji, drži taj isti diktafon i priča s nekim. Dakle, bio sam tamo, ali kako je stvarno to izgledalo shvatio sam tek kad sam pročitao Todora u Vremenu – ispričao je Švarm. On je dodao da postoji još jedna važna stvar u vezi sa Todorom, a to je kada je shvatio da Matija Bećkovića zna šta govori.

– Nedaleko od te Ravne gore snimao sam dokumentarni film i Todor je došao da radi razgovor sa mnom… I, tada sam shvatio da Matija Bećković zna šta govori. Matija Bećković je rekao – kad čovek razgovara sa Todorom, Todor sve vjerno prenese što sagovornik kaže, a na kraju sagovornik ispadne budala. Tako sam i ja razgovarao sa Todorom, sjećam se, sedeli smo na nekoj ledini, gledali u to što se dešava, ja Todoru objašnjavao šta je cilj, smisao i ideja, i sve to fino rekao, pročitao to u Vremenu i zaista sam ispao budala. Ništa ne mogu da kažem da nije bilo onako kako je Todor napisao. Da, bilo je, ali sa tim njegovim unutrašnjim okom ispalo je to što sam rekao – zaključio je Filip Švarm.

Istovarivanje meštana iz autobusa

Upitan zašto je izabrao naslov „Nemam pitanja“ za knjigu, Dragan Todorović kaže da u knjizi postoji istoimeni tekst dodajući: „Ja sam često tu gde Vučić otvara puteve, mostiće, od deset, dvadeset metara, i onda to funkcioniše tako što dođe autobus novinara, istovare ih tu, na odvojeno mesto od ovih meštana jer oni istovaraju i meštane iz autobusa kojima se Vučić obraća sa ‘dragi meštani’ a to su ljudi sve iz p.m. doterani. I onda šef ili šefica protokola kažu: ‘Hajde Maro, hajde Uzelac’ i ja tu vidim da Vučić zna bolje pitanja nego one. Tako da je meni došlo da se javim i kažem: ‘Nemam pitanja’“.