Predstavljena monografija „Alojzije Stepinac: Država, crkva, nadbiskup (1934-1941)“

Prema rečima izlagača, monografija, koja je nastala istrazivačkim radom autora, bavi se životom nadbiskupa, njegovom ličnošću, političkim delovanjem, istorijskim kontekstom i dešavanjima toga doba.

Nikola Žutić, naučni savetnik i jedan od autora dela, istakao je da su on i njegov kolega Dimić knjigu posvetili njihovom profesoru i mentoru Branku Petranoviću.

– Pre dve godine pozvao nas je predsednik Srpske akademije nauke i umetnosti i zamolio da u kraćem obimu napišemo studije o Stepincu za potrebe crkvene komisije koju je formirao papa Franjo sa namerom da se u crkvi politička, kulturna i verska delatnost Stepinca, koji je bio u procesu „proizvodnje“ za sveca, rasvetli. Od tog impulsa kolega Žutić i ja smo počeli da pišemo ovu studiju – objasnio je istoričar Ljubodrag Dimić.

On je ukazao da su, u procesu stvaranja ove knjige, njegov kolega Žutić i on povukli „koordinatni sistem i stavili, sa jedne strane klerikalizam, a sa druge hrvatsko državno pravo. U tom koordinatnom sistemu hronološki se pojavljuje jedna tačka – Alojzije Stepinac“.

Dimić je istakao da su podaci do kojih su autori došli ukazivali da Stepinac, kako kaže, „u jedno tako ozbiljno vreme, nije trebao da bude, na tako ozbiljnom mestu, sa tako malo savesti“.

– Počela je da se gradi priča koja ga prikazuje u tom koordinantnom sistemu unutar jednog vemena. U đačkom dobu ništa ga nije odlikovalio za to mesto, ali je odlazak u Germaniku bio presudan. Kako su nas hrvatske kolege obavestile, Stepinac je u svojoj generaciji bio najgori đak. Pokazalo se da on nije bio preterano sklon izučavanju filozofije, ni teologije, iako je iz Germanike izašao sa titulom doktora nauka iz tih disciplina – kazao je Dimić i dodao da je Stepinac bio više raspoložen da vreme provodi u nekom ručnom radu i stvarima koje su ga više zanimale, nego samo učenje.

Međutim, ono što su kod njega, prema Dimićevim rečima, svi primećivali, jeste izuzetna disciplinu i verska fanatičnost.

– Iako je bio u životnom dobu koje ga nije preporučivalo za tako visoku funkciju, on je 1934. ne samo postao prvi čovek Biskupske konferencije, već i figura oko koje su počeli da se sabiraju svi oni koji imaju ekstremno nacionalne poglede i koji nisu gajili mnogo ljubavi za Jugoslovensku državu – konstatovao je Dimić.

– Za neke je Alojzije Stepinac svetac, za neke zločinac. Za jedne junak pred komunističkim sudom koji izjavljuje „Moja savest je čista“, za druge je duhovni pokrovitelj ustaškog genocida nad Srbima. Za vrsne istoričare poput Dimića i Žutića Stepinac je istorijska ličnost koja mora biti objašnjena „ svojim vemenom“ – istakao je Boris Begović, ekonomista i profesor Pravnog fakulteta.

On je ukazao na to da je ovo knjiga o okruženju u kome je Stepinac donosio odluke, ali i o tome kakav je čovek bio i kakve su bile njegove odluke. Begović smatra da je ova knjiga vredan istoriografski dokument. Ističe da je pisana jasnim stilom, zasnovanim na obilnim primerima primarnih i sekundarnih istorijskih izvora i da čitaocu nudi ne samo jasne nedvosmislene i dobro obrazložene zaključke, nego i obilje materjala za naknadna razmišljnja. Ona govori o istorijskoj ličnosti i njegovom vremenu, ali i o fenomenima netolerancije, isključivosti i beskrupuloznosti.

– U vreme objavljivanja ove knjige još uvek nije izvesno da li će Stepinac biti kanonizovan. Za one koji jednog dana budu donosili tu odluku nalazi ove knjige biće nezaobilazni, kako bi im savest zaista bila čista – istakao je Begović.

Zajednički imenitelj bez sveca Stepinca

Komisija koju je formirao papa Franjo iznela je izuzetno ozbiljne argumente o Stepincu, a rezultat toga je jedno pismo, kako su nas obavestili iz Srpske pravoslavne crkve, koje je stiglo od papa Franje –  rekao je Dimić i dodao da u pismu stoji da će „Alojzije Stepinac dočekati božje vreme“. Šta to znači – verovatno da za života ovog pape njegov proces neće biti dalje pokretan. Svi koji poznaju Vatikan znaju da ta odluka nije posledica srpskih istoričara, ali je dobar povod da papa Franja stavi na stranu pitanje kanonizacije Stepinca u trenutku kada geopolitički i geostrateški nadire islam, kako bi hrišćanski svet mogao da nađe neki zajednički imenitelj, koji će biti mnogo lakše pronađen bez sveca Stepinca“, ukazuje Dimić.