Predstavljena nova knjiga Žarka Lauševića: Šta znači biti slobodan čovek?

O knjizi i svojim susretima sa Žarkom Lauševićem, govorile su njegove kolege i prijatelji glumica Svetlana Bojković, književnica i pozorišna rediteljka Vida Ognjenović, glumci Petar Božović i Nebojša Dugalić, novinaraka NIN- a Radmila Stanković i pisac Muharem Bazdulj.

Svetlana Bojković se prisetila da je prvi put videla Žarka Lauševića u predstavi „Romeo i Julija“ u Narodnom pozorištu gde je igrao Tibalta.
– Bio je toliko upečatljiv i pun energije, nezaboravan u toj ulozi. I tu se desilo, sa moje strane, to prepoznavanje velikog glumca. Nisam se do dana današnjeg prevarila – istakla je Bojković.

Ona je napomenula da nije stručnjak niti kritičar književnosti ali da je Lauševićevu knjigu pročitala u dva daha.- Pred nama je danas ta knjiga – kazala je Bojković, dodajući da ona obuhvata period od februara 1988, do 2001. godine.

– To je period kada je Laušević pušten na slobodu posle četiri godine i sedam meseci provedenih u zatvoru. Knjiga se završava marta 2001. kada u svom stanu u Njujorku gde su mu deca u poseti ugleda na svom kompjuteru veliki novinski naslov „ Žarko Laušević ponovo osuđen na trinaest godina!“.
Žarko Laušević ispisuje kraj svoje knjige rečima: „Isključujem kompjuter, želeći da deca ne vide. Gledam prema njima i ponovih u sebi padre, idiote. Anita me zagrli. Jače nije mogla.“

Između korica ove knjige je istinita, iskrena, potresna višeslojna priča.

Vođena spisateljskim darom autora ona se pred čitaocima odvija u slikama i teče poput filma, baš kao i život sam.

Pun raznovrsnih događaja i obrta situacija, bogat različitim likovima sa kojima se pisac susreće i druži među kojima ima i nama poznatih i dragih ljudi, koji nažalost nisu sa nama.- ispričala je Svetlana Bojković.

Ona je istakla da je priča ove knjige natopljena ljubavlju, bolom, tugom, britkim opservacijama, često duhovitošću i prefinjenom ironijom.

– To je priča čoveka koju je obeležila jedna od Ognjenih Marija, davne 1993. godine – rekla je Bojković primetivši da se u ovoj knjizi izdvajaju tri teme: data sloboda, koja se na kraju poništava, duboka i zrela ljubav čoveka prema ženi, koja ga čvrsto svojom ljubavlju drži u životu i naslov knjige Padre, idiote! – lajt motiv, koji je uvek prisutan – konstatovala je Bojković.

Ona je skrenula pažnju i na turbelentne istorijske događaje koji su se dešavali u vremenu o kome piše Laušević, da njegov period slobode počinje privikavanjem na nju – susretima sa glumačkim jatom, nagovaranjem da se vrati glumi, što on odlaže, navalom novinara, a za sve to vreme postoji pretnja od krvne osvete.

– Sve to u Lauševićevom periodu osvajanja slobode, koji se stalno ostvaruje kao pokušaj popravljanja sudbine sa Žarkove strane. I meni se sad kao čitaocu nameće pitanje – šta znači biti slobodan čovek? U ovom slučaju, da li je to čovek koji je izdržao sudski određenu kaznu čime je oslobođen pravne krivice. Da li je?
Savest autora ove dobre i vredne knjige, nije se oslobodila krivice. On je nosi. Živi sa njom zauvek, kako i sam kaže.- rekla je Svetlana Bojković.

Osvrnuvši se na naslov „Padre, idiote!“ ona je istakla da on na najdublji način govori o Lauševićevom osećaju krivice prema sopstvenoj deci, kojoj još uvek nije, niti će možda i moći da objasni šta se i kako se u tom magnovenju na dan Ognjene Marije 1993, godine dogodilo.

– Padre, idiote bi trebalo da znači- opteretio si i izneverio svoju porodicu povredivši moralne norme. – rekla je Svetlana Bojković. a zatim pročitala deo intervjua „Moja istina“ koji je Laušević devedesetih dao novinarki NINa Radmili Stanković i koji se takođe nalazi u ovoj novoj knjizi.

– Nisam izgovorio svoju završnu reč na ovom poslednjem suđenju. A hteo sam ponovo da kažem tim unesrećenim porodicama da shvate, ako mogu, koliko sam svestan zla koje sam im naneo, tragedije koju su doživeli i koju preživljavaju. Ali, sve moje reči, svi napori drugih ljudi i samog suda, ostajali su bez razumevanja i prihvatanja. Znam da bol ne čuje, ali od mene ne bi bilo srećnijeg čoveka na kugli zemaljskoj da se to nije desilo, da sam mogao drugačije. Da sam mogao da pucam u noge, da sam mogao da ne pucam uopšte. Ali, nisam umeo, ni smeo. Da jesam, koliko bi mi lakša zora bila. Odlučio sam da se sklonim, da ustupim vremenu prolaz, ako će to nešto značiti nesrećnicima koji su ostali bez svoje dece. Došao sam da ispoštujem odluku suda, i doći ću opet, ma gde bio.
Mora biti da smo nešto teško zgrešili sva trojica. I njih dvojica, i ja, pa nas je Bog tako sastavio 31. jula ’93. Da njih kazni mojom rukom. Mene njihovim glavama.”

Na sinoćnoj promociji viđeno je mnogo poznatog sveta iz kulturnog i javnog života grada Slavko Šotra, Vesna Čipčić, Neda Todorović, Ana Maria Rossi, Goran Šušljik i mnogi drugi.