„Premalo je takvih junakinja“: O desetogodišnjici smrti Mirjane Detelić (1950-2014)

Mirjana je rođena u Beogradu 1950. godine, gde je stekla osnovno, srednje i visoko školsko obrazovanje.

Magistarski rad „Poređenje u poslovicama Vukove zbirke“ odbranila je na Filološkom fakultetu u Beogradu (1984), gde je i doktorirala s tezom pod naslovom „Poetika prostora u srpskoj deseteračkoj epici“ (1992).

Od 1976. do 1994. radila je u SANU kao asistentkinja Odbora za proučavanje istorije književnosti, a od 1994. do smrti bila je zaposlena u Balkanološkom institutu SANU.

U Centru za naučna istraživanja SANU i Univerziteta u Kragujevcu, od njegovog osnivanja 1995. godine do gašenja 2011, bila je zamenica a potom načelnica Odseka za jezik i književnost.

Bila je članica Odbora SANU za proučavanje istorije književnosti i Odbora SANU za narodnu književnost, kao i urednica redakcije za narodnu književnost u Srpskoj enciklopediji.

Bavila se poetikom usmenih književnih formi sa stanovišta folkloristike i teorije književnosti.

Knjigom „Mitski prostor i epika“ (1992) na strukturalističko-semiotičkim osnovama postavila je nove parametre za izučavanje epskog prostora i fundirala nov tip istraživanja ove kognitivne i poetičke kategorije u folkloru i šire.

Za ovu monografiju dobila je nagradu „Stanislav Vinaver“, 1993.

Iz te fundamentalne studije i bazične stratifikacije epskog prostora generisana su još dva istraživačka rukavca.

Iz izučavanja grada kao prostora proizašli su multimedijalni CD „Gradovi u hrišćanskoj i muslimanskoj deseteračkoj epici“ (2004) (u koautorstvu s Aleksandrom Lomom i Istokom Pavlovićem), monografija „Beli grad“.

Poreklo epske formule i slovenskog toponima“ (2006) (u koautorstvu s Marijom Ilić), a potom i enciklopedijski rečnik „Epski gradovi. Leksikon“ (2007), za koji je dobila povelju „Zlatna srpska književnost” i nagradu Vukove zadužbine za nauku (obe u 2008. godini).

Izuzetan doprinos dala je izučavanju epske formule, studijama „Urok i nevesta: poetika epske formule“ (1996) i pomenutom o „Belom gradu“, kao i vizionarskom upotrebom novih tehnologija.

Baza epskih pesama čiji su autori Mirjana Detelić i inž. Branislav Tomić, koja sadrži preko 1.250 pesama i preko 330.000 stihova, otvorila je prostor za istraživanja koji do tada nisu bila moguća.

U formi elektronske baze priređen je i „Erlangenski rukopis“ (u koautorstvu Snežanom Samardžijom, inž. Branislavam Tomićem i Lidijom Delić), a tehnička dostignuća omogućila su da tragovi i izazovi dešifrovanja ortografski izuzetno komplikovanog spomenika srpske književnosti i kulture, nastalog 1720, budu vidljivi.

Mirjana Detelić bila je institucija u svakom pogledu.

Osoba izuzetnih intelektualnih potencijala, raznolikih i velikih talenata, širokih znanja i interesovanja, podjednako otvorena i za sofisticirane i za trivijalne teme.

S lakoćom, maštovito, nepredvidljivo i duboko povezivala je različite kulture i različite slojeve kultura, što je očito u njenim stručnim tekstovima, ali je osvedočeno i u jednom drugom tipu književnog stvaranja – u izuzetnom romanu „Legende o nestanku“ (2012).

Priredila je više od deset zbornika i ostavila i van svojih naučnih „osovina“ studije od izuzetnog značaja i uticaja.

Danas, deset godina nakon njene smrti, status u srpskoj i južnoslovenskoj folkloristici i uticaj koji je na nju izvršila još su vidljiviji.

Vreme pokazuje koliko su dalekosežna i pronicljiva bila njena sagledavanja sudbine i potencijala discipline, i u kojoj je meri trasirala neke magistralne tokove aktuelnih naučnih bavljenja, kakav je, primera radi – digitalizacija građe i konstruisanje pretraživih baza podataka.

Već pomenuta baza epskih pesama rešila je problem obima i nepreglednosti građe na planu leksema, sintagmi, formula, toponima, junaka itd., i postala nezamenjiva alatka svima onima koji se bave osnovnim korpusom južnoslovenske usmene epike, hrišćanskom (kolekcije Vuka Karadžića, Sime Milutinovića Sarajlije, zbirke Matice hrvatske) i muslimanskom (Kosta Herman, Esad Hadžiomerspahić).

Njena knjiga „Mitski prostor i epika“ jedna je od onih koje su menjale naučnu paradigmu i danas je verovatno najcitiranija naučna monografija u srpskoj folkloristici.

O statusu Mirjane Detelić svakako govori i međunarodni naučni zbornik „Kule i gradovi“ (2021), njoj posvećen, koji okuplja tridesetak učesnika, a simboličkim naslovom pokriva i impozantnost njenog dela, stamenost i trajanje kroz vreme, i njenu ličnu strast prema fantastici, formulama i prostoru.

Iako se Mirjana bavila temama prošlosti, bila je žena od ovoga sveta i vremena.

Diskretnim šarmom okupljala je oko sebe prijatelje raznih zanimanja i pogleda na svet.

Njeni razgovori i teme u našim sećanjima ostaju posebna vrsta nezapisane usmene književnosti.

Svojoj ćerki i deci prijatelja improvizovala je, nažalost nezabeležene, bajke kakve nikad kasnije nisu čuli.

Bio je to svet fantastike i simbola koji je iznova i iznova nesebično stvarala.

Srdačna i otvorena, intelektualno oštra, a u manirima blaga, pronicljiva, a nenametljiva – samo takva je mogla biti predana svojoj profesiji i istovremeno odana brojnim prijateljima.

I samo je toliko snažna žena mogla da živi bunt u svom ličnom podjednako kao u profesionalnom životu i da u tome sve vreme uživa.

Njeno naučno delo traje i uticajno je.

A ono u čemu je oplemenila živote svojih najbližih kao i brojnih prijatelja, živi i prenosiće se kao usmena književnost – njenim nezaboravljenim rečima i pričama.

Autorke su naučna savetnica Instituta za književnost i umetnost i profesorka prava u penziji