Premijera Mocartovog dela „Tako čine sve ili škola za zaljubljene“ u Bavarskoj državnoj operi

O nastanku opere „Cosi fan tutte“ ima sasvim malo pouzdanih dokumenata.

Polazi se od toga da je V. A. Mocart počeo sa komponovanjem u docnu jesen 1789.

U jednom pismu iz decembra iste godine Mihaelu Puhenbergu, svome sabratu iz lože Slobodnih zidara, Mocart ga poziva na probu.

U januaru 1790. kompozitor unosi u registar svih svojih dela ovu operu kao dovršeno delo.

Iako su instrumentalne probe bile zakazane tek za 21. januar, ”Cosi fan tutte“ je samo pet dana docnije, 26. januara, praizvedena u Wiener National-Hoftheater, potonjem Burgteatru.

Opera je izvedena samo pet puta i skinuta sa repertoara, što nema veze sa samim delom.

Car Jozef II je umro 20. februara te su iz pijeteta i opšte žalosti izvođenja operskih predstava bila zabranjena.

Ali već 6. juna je nastavljeno sa izvođenjem ”Cosi fan tutte“ i naredna dva meseca još pet puta ponovljeno.

Tek je 1794, tri godine nakon Mocartove smrti, opera iznova izvedena.

Za Mocartovog života, osim u Beču, bila je postavljena i u Pragu, Drezdenu i Lajpcigu.

Literarni predlošci

Već sam podnaslov „Cosi fan tutte“, naime „La scuola degli amanti“ (Škola zaljubljenih) asocira na genijalnog francuskog komediografa Molijera.

U njegovim dvema komedijama naslovljenim ”Škola za muškarce” i ”Škola za žene” iz 1661. i 1662. je reč o ljubavi i vernosti.

Muškarci u tim komadima strahuju od neverstva svojih žena, te će, kao u svakoj školi, njima biti ”održana lekcija”.

Pisac Pjer Marivo je u prvoj polovini 18. veka u svojim komadima razvio žanr ”eksperimentalno-psihološke komedije” u čiju tradiciju spada i „Cosi fan tutte“.

U njegovoj komediji „La double inconstance“ (Dvostruka nepostojanost) iz 1723. ljubavni odnos trebalo je da bude razoren uz pomoć plana za zavođenje da bi se formirala nova konstelacija.

Jedan mogući izvor je Marivoov komad „La dispute“ (Svađa) iz 1744. u kome eksperiment treba da pokaže koji je pol skloniji neverstvu – muški ili ženski.

Motiv vernosti ide u arhetipove komedije, u ovom slučaju opera buffa.

Taj motiv susrećemo kod Ovidija u ”Metamorfozama”, u Šekspirovom ”Cimbelinu”, u Bokačovom ”Dekameronu”.

Imena ženskih likova se mogu naći u Ariostovom „Orlando furioso“ (Besnom Orlandu), a siže u pastoralnom romanu Jakopa Sanazarosa „L’Arcadia“ iz 16. veka.

Sama sentenca odnosno moto potiče iz ”Figarove ženidbe” iz terceta u prvom činu „Cosi fan tutte le belle“ („tako čine sve lepotice”).

Za novu produkciju ove opere nije gotovo ništa izostavljeno, osim nekoliko taktova, što je i sam Mocart praktikovao.

Radnja u libretu je ispredena oko dva mlada para čiji će romantična egzaltacija i zakletva na monogamnu vernost biti stavljena na probu od strane dvoje iskusnih pregovarača.

Uzori za ovu peripetiju, tipičnu za prosvetiteljski manir ”eksperimentalnih situacija”, mogu se sresti u dramama Pjera Marivoa (1688-1763), Vilijama Šekspira ”San letnje noći” (1.595/ 1.596) ili Lakloovim ”Opasnim vezama”, 1782.

Inscenacija

Australijski režiser Benedikt Endrjus razume „Cosi fan tutte“ kao prodor istrage u prirodu nagona i požude kao ”shapeshifter”, kao moć izmene, kako individualnih odnosa, tako i društvenih normi i struktura.

Radnja je otuda radikalno ovovremena te nagriza ideale romantične ljubavi, monogamnog partnerstva i porodice kao osnovne ćelije društvenog poretka.

Na kraju opere u ovoj optici čitanja kristališe se jedno novo saznanje: ako se nagon prihvati kao konstruktivni i destruktivni potencijal i ne ukida načelnu slobodu ljudi, oni bi mogli uistinu da stupe bliže jedni drugima nego pod idealom ”velike, večne ljubavi”.

Režiser Andrjus je u stvarima stila sasvim na liniji savremenog govornog nemačkog teatra koji zapljuskuju talasi direktnih, bez ikakve sublimacije ili stilizacije, seksualnih eksplicitnosti.

Tako su i u Mocartovo/Da Pontijevo delo, maštom reditelja, dospeli dildo i sado-mazohistički rekviziti koji lascivnu igru unakrsnih zamena, preobražavaju u ”laboratoriju požude”, kako to režiser veli, da ne kažemo u vihor erotskih turbulencija sa sveprisutnim simbolima falusa i vagine.

Dramma giocoso odnosno opera buffa počiva na ambigvitetima i lavirintima ekstaze, sreće, požude, ali i zle savesti, zbrke, izdaje i neverstva.

Cinik i „liberten“, Poéte maudit, nihilist i voajer Don Alfonso, „vecchio filosofo“, manipuliše tim parovima do krajnjih granica.

Otuda ga režiser još u uvertiri ove opere „in flagranti“ zatiče na madracu sa služavkom Despinom.

Don Alfonso je neka vrsta pandana Don Đovanija ili je u najmanju ruku od iste pređe satkan.

Scenografija je bila poverena Magdi Vili.

Dirigovao je Vladimir Jurovski, generalni muzički direktor Bavarske državne opere.

Pozorišni i filmski režiser Benedikt Endrjus iz Australije je debitovao u Minhenu.

On je inače glavni režiser u Sydney Theatre Company, a gostovao je i u Berlinu na Schaubühne Berlin.

U Young Vic in London je sarađivao sa scenografkinjom Magdom Vili, koja mu se i u ovoj produkciji priključila.

Kao kostimograf je delovala Viktorija Ber, koja se višestruko ovenčava lovorikama kao ”kostimografkinja godine” u Nemačkoj, a koja je delovala i u Kraljevskoj operskoj kući u Kopenhagenu, Komičnoj operi u Berlinu, Nacionalnoj operi u Amsterdamu, Engleskoj nacionalnoj operi.

Mlade ljubavnike su tumačili/pevali Luize Alder (Fiordiligi), novi član ansambla Bavarske državne opere Averi Amero (Dorabella), Sebastijan Kolhep (Ferrando) i Konstantin Krimel (Guilelmo – ime koje Mocart u svojoj partituri ovako označava).

Ulogu Despine peva iskusna Sandrin Pijau, Kristijan Gerhaher briljira vokalnim nijansama i gestikulacijom u ulozi Don Alfonsa, što je i njegov debi u toj ulozi.

Ukupno uzev ova nova produkcija, gotovo sva satkana od debitantskih uloga i glasova, svedoči o svežem i uzajamno fino usaglašenom ansamblu.

Ovi se epiteti, da ne bi bilo nesporazuma, odnose isključivo na muzičku stranu produkcije.

Endrjusov facit je uopštavanje dispozicije neverstva odnosno kršenje načela monogamije, te bi ova opera u njegovoj optici mogla da glasi „Cosi fan tutti“ (tako čine svi), a ne, kao što original nalaže: ”tako čine sve” (žene).

Njegov dictum bi mogao da glasi: mi moramo da pohađamo ”školu zaljubljenih” da bismo osetili naše granice, da bismo strgli maske i izgubili stabilnost našeg identiteta i u kontaktu sa erosom osetili hrapavu, sirovu i usijanu lepotu, kao i njegov užas.

Ovde je reč o širokom spektru erotike u svim njenim formama: strasti, opsesiji, obmani, voajerizmu, igri za nadmoć, maničnosti, žudnji, ushićenju.

Subverzivna lekcija ovog eksperimenta glasi: prava ljubav ne želi kontrolu ili međe, ona želi oslobođenje od svih okova i prepreka.

Da li je „Cosi fan tutte“ u ovoj svetlosti samo ironična denuncijacija ljubavi kao ljudskog osećanja i institucije i da li samo hladan um u ovom životu može da trijumfuje?

Mi nismo pozvani u ”školu zaljubljenih”, kao učenici ili učitelji, već samo kao voajeri.

Don Alfonso će na kraju svoje đavolje spletke tvrditi da su mladi parovi na kraju postali mudriji i da se mogu smatrati zadovoljnim.

Umetnost ove opere se kreće kroz maskerade i intrige, svakovrsne ljubavne igre, voajerističke trikove ”starog filosofa” Don Alfonsa, svakad ”giocoso”, šaljivo razigrano.

Pri ovom humoru nije reč o balansu ljudskih temperamenata, već o demaskiranju, ako ne i demontaži uobraženog morala (ili moralne taštine), o lažnim zakletvama odanosti, proizvoljnosti velikih emocija, o nonsensu i noblesama i moći slučaja.

Pitanje identiteta, pitanje sopstvenog ”ja” je izostavljeno, što je za 18. vek tipična skepsa u odnosu na teorijski konstrukciju filozofskog problema ”individue”.

Kada maske padnu, svi su ljudi jednaki, bilo da se zovu Fiordiligi ili Ferrando, Dorabella ili Guilielmo.

Čini nam se da su u ovim Da Ponteovim karakterima još vidljivi atributi burleskinih figura Commedia dell’Arte.

Kako god bilo, nova produkcija u Bavarskoj državnoj operi u Minhenu je naišla na oduševljeni prijem i frenetično klicanje solistima, horu i orkestru koji je izvodio Mocarta na istorijskim instrumentima.