Premijera monodrame „Knjiga o Milutinu“ u režiji Egona Savina

Simbolično, na Dan primirja u Velikom ratu, 11. novembra, u Zvezdara teatru premijerno će biti izvedena monodrama po jednom od najpopularnijih romana srpske književnosti, „Knjiga o Milutinu“ Danka Popovića, koji na scenu „Bata Stojković“ stiže u dramatizaciji i režiji Egona Savina.

Razlozi za praizvedbu dela koje je od 1985. doživelo četiri izdanja i fantastičan tiraž od preko pet stotina hiljada prodatih knjiga, kako je na konferenciji za novinare istakao Dušan Kovačević, upravnik Zvezdare, danas su vrlo aktuelni.

– „Knjiga o Milutinu“ je uzbudljiva, tragična, opominjuća, potresna i katarzična priča o vremenu koje nikako ne bi smelo da se ponovi na balkanskom prostoru. Milutina u toj priči igra Nenad Jezdić, i pre neki dan gledajući probu i kako on to maestralno radi, rekao sam mu da ovu predstavu odmah moraju da pogledaju ljudi koji danas vode ova naša plemena na Balkanu sa povremenim pretnjama i zveckanjem oružjem, da dođu i da se podsete šta to znači igrati se sa ratom, zašto je opasno bilo kakvo pominjanje oružja na Balkanu, i zašto više ne bi smeo da se dogodi rat. Jer, ako nekome nije dovoljna nesreća koju su narodi ovde preživeli, a naročito srpski narod u 20. veku, znači da pameti apsolutno nema – rekao je Kovačević.

Za reditelja Egona Savina ta priča o Milutinu je, kako je objasnio, lično važna, i ima kopču sa njegovim detinjstvom.

– Često sam kao dete gledao na televiziji kako strani državnici kad dolaze u Beograd uvek nose vence na grob Neznanog junaka, i stalno sam se pitao ko je Neznani junak, kako on izgleda, odakle je, ko mu je familija, gde se rodio, gde je ratovao, gde je poginuo. Kao jedno malo, nezrelo biće zaista me je iritiralo zašto je taj junak neznan, nepoznat. Posle mnogo mnogo godina, kad sam čitao roman o Milutinu, rekao sam evo ga, to je neznani junak. Jako je uzbudljivo raditi priču o čoveku koji je sigurno postojao, koji je toliko neobrazovan, a toliko plemenit i veliki, toliko oštrouman i hrabar da je on, zapravo, ličnost koja je arhetip jednog naroda. Milutin je neko ko vam postaje u životu jako blizak, koga osećate kao najbližu rodbinu, a opet mu se divite, jer je reč o veličanstvenom herojstvu. „Knjiga o Milutinu“ nas opominje da heroji postoje, da ratovi i te tragične okolnosti izbace na površinu tako fantastične ljude kao što je ovaj mali čovek, seljak, koji tako mudro i tako jasno vidi istinu – izjavio je Savin.

I upravo iz te vizure, kako je objasnio, napravili su ovu predstavu.

– U teatarskom smislu, odlučili smo da „Milutin“, pored jedne dirljive i tragične sudbine bude i čas istorije, a to je nešto što je jedan od osnovnih zadataka teatra – da bude aktuelan i živ, i bude pozorište koje nas se duboko tiče. Ne zbog toga što je reč o čoveku iz jednog naroda koji govori jednostavnim, narodskim jezikom, nego zbog toga što stalno imamo slučaj da takvi ljudi negde postoje i žive, a da nekako ne možemo bez neke velike nesreće da ih jasno ugledamo. Verovatno ni oni sami sebe ne mogu do kraja jasno da sagledaju – istakao je Savin.

Monodrama u kojoj je Nenad Jezdić sat i po vremena sam na sceni, od prvog susreta sa tekstom na mnogo načina, kako objašnjava, postala je za njega izazov kakav do sada nije imao u karijeri.

– Milutin i priča o njemu su njegova ispovest, to je jedno žitije koje je veličanstveno, i voleo bih da svi svi ti Milutini koji se realno nalaze u porodičnim albumima, fasciklama, sećanjima, u ponosu porodičnom kojim živimo, i da ta paradigma o ljudima koji su se danas negde zaturili i izgubili, oživi. U tome vidim najveću vrednost onoga o čemu su pričali Duško i Egon. Za mene se kao ljudsko pitanje postavlja da Milutinove reči i takav jedan život tumačim, pa makar i sat, koliko traje na sceni. Jer se pitam gde sam ja, i ostali oko mene, i gde smo svi mi posle takvih uzora. Presrećan sam što imamo dobru adaptaciju koja će apsolutno da izbegne svaki loš kontekst koji su nekad vezivali za roman „Knjiga o Milutinu“ u veme njegovog nastajanja, a zapravo se ispostavilo dosta proročkim kad su se desile devedesete godine. Ono što je još jedna u nizu dragocenosti koje stičem ovom predstavom, kako duhom tako i profesionalno, je to što Milutinova priča u mojoj glavi, iz mojih usta kompletira jedan narativ kome sam sklon kao javna ili polujavna ličnost, i daje celovit kontekst svemu što mislim, osećam, u čemu izgaram, zašta se borim i u šta verujem – ističe Nenad Jezdić.

Monodrama o Milutinu premijerno će se igrati u Zvezdara teatru i 12, 18. i 19. novembra.

Pozorišni i ljudski događaj

Na pitanje Danasa da li je možda naše društvo učinilo da oni retki ljudi poput Milutina, koji sigurno još postoje, sada žive u nekakvoj „ilegali“, „inkognito“, jer su hrabrost, plemenitost, istina i ljudsko dostojanstvo toliko obesmišljeni, obezvređeni, dovedeni do apsurda i proterani iz naših života, Jezdić kaže:

– Milutinova žrtva i njegovo žitije su dobar povod za svakoga od nas da se „kače“ na njih, razlog da se okupe ljudi svih mišljenja, iz svih konfesija i stavova, da se nađu, i oni koji će ga negirati i oni koji će ga podržavati, i u tom smislu ovu predstavu smatram značajnim i pozorišnim događajem, i umetničkim, i ljudskim – istakao je Nenad Jezdić.

Scenska istina

Kao još jedan razlog zbog kojeg ovu predstavu smatra lično važnom, Egon Savin navodi teatarsko istraživanje.

– Sa Nenadom sam uspeo da ozbiljno budem na tragu nečega čime se već decenijama u pozorištu bavimo, a to je scenska istina. Jer, možda je najvažniji zadatak pozorišta to da se pozorište, zapravo, bavi samim sobom, i da pomera teatarska sredstva u onom pravcu koji je zaista značajan. Zanimljivo je čak koliko u poslednje vreme ima predstava koje su u pozorišnom smislu inferiorne, i svaki mali pomak na planu teatarskog jezika, na planu uspostavljanja jedne apsolutne metafore i komunikacije, s tim da se gledalac u tome oseća zaista privilegovano, vrlo je važan. Mislim da je tu Nenad uradio jedan veličanstveni posao. Mi znamo koliko je on veliki glumac, a u priči o Milutinu pokazao je i otvorio dimenziju ogromne plemenitosti. Mogu reći da je to vrlo uzbudljivo i ozbiljno gledati na sceni – kaže Savin.