Premijera opere Rimskog-Korsakova „Zlatni petlić“ u Nemačkom nacionalnom teatru u Vajmaru: Alegorija o diktatoru i poslušnom narodu

Književnu osnovu libreta ove opere čini bajka Aleksandar Puškina ”Zlatni petlić” za koju je pesnik bio inspirisan novelom Vašingtona Irvinga ”Legenda o arapskom zvezdočatcu” iz zbirke njegovih pripovedaka ”Alhambra” iz 1829.

Posebnost ove bajke/legende leži u njenoj vremenskoj i prostornoj apstraktnosti, što je čini univerzalnom u svojoj alegorijskoj semantici.

Sadržaj libreta je kratak i upečatljiv: kralj Dodon, nekada ratnik u svoj sili, sada već zašao u starost, umoran od vladavine, želi samo mir, san i hedonističku slast (utroboljubije).

Bojari i kraljevski sinovi ne znaju kako da zaštitite domovinu od neprijatelja koji nadiru, a diplomatija nije suvisla opcija.

Na sreću, magija nudi izlaz: jedan astrolog želi da mu pokloni zlatnog petlića koji svojim kokodakanjem nagoveštava opasnost i time osigurava odlučujuću prednost nad neprijateljima.

Na prvo kokodakanje nije potrebno dugo čekati i Dodon šalje dvojicu svojih sinova kao svoje zastupnike u boj.

Ali pošto se oni nisu vratili iz boja, on mora sam da stane u vojnoj opremi na čelo svoje vojske.

Ne samo da na bojnom polju nailazi na mrtva tela svojih sinova, već i na kraljicu Šemahu, koja svojom putenom lepotom, zavodljivom pesmom i opsesivnim plesom omađija kralja.

Ovo je poslednja, 15. opera Rimskog-Korsakova koja je nastala kao direktan odgovor na rusku revoluciju 1905.

Kompozitor je zbog zebnje od cenzure zapravo bio spreman da prekine sa komponovanjem.

Ali je stvaralac, koji je ruskom muzičkom jeziku utisnuo duboki pečat, ipak komponovao poslednju svoju operu u kojoj se slivaju sopstvena biografska i društvena defetistička predosećanja kraja.

Ova kompozitorova poslednja opera je bila praizvedena 7. oktobra 1909. u Moskvi.

Mladi i popularni nemački režiser Stefan Kimig je inscenirao ovu bajkoliku muzičku parabolu o kralju kome je lični uspeh važniji od zadovoljstva naroda ili sudbine svojih sinova i koji će na kraju propasti u sistemu sopstvene vlasti.

Zlatni petlić kao vidoviti pomoćnik će zapravo postati ratni instrument i ubrzati kraj vladara.

Muška fantazija o egzotičnoj ženskosti zapečatiće na koncu njegovu konačnu propast.

Ulogu kralja otpevao je Tadas Girininkas, kraljicu Šemahu Ilva Šternberg, Amelfu Sara Menart, astrologa Tejun Sun, a zlatnog petlića Hajke Portštajn.

Pevači su jasno artikulisano pevali na ruskom originalu, te zaslužuju poseban kompliment.

Vladar neće preživeti ovu bajku, ali šta će biti sa narodom koji ide dalje, priviknut na slepo sleđenje autokrata/diktatora, te se sada mora sam orijentisati, ostaje zapisano među zvezdama.

Dirigent Andreas Volf je sa briljantnim ansamblom besprekorno izvodio muziku satkanu iz marševa, himni i horova, kao i orijentalnih melodija.

Svet astrologa i petlića je izražen kroz signalizujuće svetle tonove trube.

Na taj način će fantastični svetovi kraljice, astrologa i petlića biti prepleteni u formi orijentalnih melodija jedan sa drugim.

Ova inscenacija Kimiga izaziva kako svojom distopijom, tako i ambivalentnostima – širina otvorene bine i teskoba šatora na kraju drugog čina, tamni prostor u kome se boj vojuje i svetlošću ozarena elegantnost figure kraljice Šemahe, tamni i šareni kostimi horista – priključuju se kaskadama ambivalentnosti protagonista.

U ovoj inscenaciji granice između zla i dobra iščezavaju, a pozornica prerasta u imaginarni svet između ovostranog i onostranog, u distopijsku alegoriju o diktatoru i poslušnom narodu.

Paralelitet sa savremenim ratnim zbivanjima je eksplicitan, što potvrđuje i program u kome su doneti odlomci tekstova Suzan Najman o promišljanju zla, Hane Arent o odgovornosti u diktaturi i savremenog ruskog pisca u egzilu Vladimira Sorokina o šefu u Kremlju.