Premijera predstave „Srebrenica. Kad mi ubijeni ustanemo“ održana u CZKD-u (FOTO)

Ovoga puta, za razliku od većine događaja koji se bave najtragičnijim temama u ovdašnjem društvu, zločinima, masakrima, genocidima, koje je učinjeno u ime građana Srbije, nisu posetili ni takozvani ekstremni desničari, koji bi ceo slučaj, inače, obeležili nasilnim ponašanjem, skandiranjem nacionalističkih parola i negodovanjem ispred prostora u kojem bi se takvo dešavanje odvijalo.

Osim par policijskih patrola postavljenih po uglovima ulica koje okružuju Centar za kulturnu dekontaminaciju, nije bilo ni naznaka uobičajnih reakcija desničara, vlastodržačkih i paralelnih „struktura“.

Publika koja je došla na premijeru bila je manje-više istomišljenička sa stavovima izraženim u predstavi. A, zbog epidemiološke situacije, svi oni, koji po mišljenjima i osećanjima pripadaju ili su angažovani u smislu suočavanja sa istinom o strahotama koje su vlasti devedesetih i propagonisti zločina počinili, nisu uspeli da dođu do mesta i pogledaju, po mišljenju autorke ovih redova, genijalno ostvarenje Zlatka Pakovića i glumačkog ansambla koje je okupio za izvedbu „Srebrenica. Kad mi ubijeni ustanemo“.

Reč je o glumcima: Katarina Jovanović, Boris Milivojević, Ivan Jevtović, Vahid Džanković i Andreja Kargačin. Svi oni imali su višestruke uloge, od članova porodice Bećković, koja je u paradigmatičnom i realnom smislu inspirisala na genocide i zločine, do majki Srebrenice i žrtava zločina koje je počinila srpska strana u ratu, a koji saosećaju sa porodicama ubijenih pripadnika srpske vojske i upravo srpske strane, jer su, tokom skrivanja zločinca, Ratka Mladića, brutalno ubijeni. Ubijeni su slučajno videli ovog najvećeg balkanskog krvnika, od kasarne u Topčideru do one u Leskovcu. „Zlikovci i svoje ubijaju“, jedna od replika koje su u predstavi izgovorile žrtve genocida. „Da bog da im se ruka osušila“.

„Pre sa narodom na pogrešnoj strani, nego sa dušmanima na pravoj“, klicala je ta, kako je u predstavi nazvana „elita otrova i krvi“. „Samo fini ljudi mogu da čine velike gadosti“, ponovilo se u nekoliko navrata tokom predstave, u istom smislu kao gore navedenom.

Tokom predstave, ulogu je odigrao i list Danas sa naslovnom stranom kojom otkriva grozote ratno zločinačke politike, pa je kao takav nazvan listom u kojem rade „autošiviništičke svinje“. Prebacivanjem porodice Bećković u suvremeni doba, reditelj i autor predstave ih je postavio na 39. sprat Beograda na vodi. Odande su ga napali kao nesposobnog da govori o užasu rata i zločinima jer ih navodno nije osetio u ličnom i neposrednom iskustvu.

U publici je bio je i Ivan Medenica, umetnički direktor Bitefa, kojeg je Zlatko Paković već na najavnoj konferenciji za predstavu, pre nekoliko dana, označio kao nekoga ko ni o jednoj njegovoj predstavi nije napisao ni reč, iako se, kako je Paković rekao, žalio da u Srbiji nedostaje angažovana umetnost.

U predstavi je Medenica zajedno sa dramskom spisateljicom Biljanom Srbljanović, takođe, označen, ako se tako može reći – kao pripadnik neosetljive elite, koja ne dolazi u ravan sa eksplicitno negatorskom, poricajućom i inspirišućom na zločine, ali, čini se, koristoljubivom i odvojenom od realno postojećeg problema i njegovih manifestacija.