Premijera predstave „Adresa Svemir – nekoliko poruka“ 25. decembra u Bitef teatru

Loc je pre deset godina osetio da pozorište na žalost nema oruđe kojim može da promeni svet, te je to jedna vrsta gorke autorefleksije nekoga ko se pozorištem bavi i ko u njega duboko veruje. Gorka spoznaja koliko je pozorište zapravo limitirano u odnosu na realnost koja nas okružuje – tim rečima je rediteljka Anja Suša predstavila komad „Adresa Svemir – nekoliko poruka“, po tekstu Volframa Loca, koji postavlja u Bitef teatru i čija će premijera biti održana 25. decembra.

U predstavi igraju: Mladen Andrejević, Milutin Dapčević, Danijel Sič, Aleksandar Vučković, Nikola Malbaša, Jelena Ililć, Milica Sužnević.

Za Anju Sušu ima simboličku vrednost što ponovo režira za Bitef, posle deset godina. Rediteljka otkriva da je za to zaslužan i Filip Vujošević, dramski pisac, i dodaje da su zajedno došli na ideju za ovaj tekst za koji kaže da je barokni, sa 21 napisanim likom, iako to nije lik u tradicionalnom značenju pojma.

Suša izdvaja i da je to prvi tekst Volframa Loca za koji je momentalno dobio nekoliko najvećih nemačkih priznanja uključujući i Klajstovu nagradu za dramske pisce, a zanimljivost je da se i Klajst pojavljuje kao jedan od likova u sopstvenom tekstu.

Iako je pisan kao radio drama, u tom formatu je izveden jednom, a svaki sledeći put kao scenski tekst.

Prema Sušinim rečima, Loc je jedan od trenutno najznačajnijih nemačkih dramskih autora, a ovo nije jedino njegovo delo koje je režirala – tekst „Urnebesna tama“ postavila je u Gradskom pozorištu u Helsingborgu u Švedskoj.

Za komad „Adresa Svemir“ kaže da doživljava nove izvedbe što govori o nekoj simbiozi sa vremenom u kome je nastao i nastavlja da živi.

– To nije samo pohvala tekstu već i kritika vremenu na koji tekst referiše na jedan veoma duhovit, inteligentan i dubok način. On se ne bavi dnevnom politikom. I svi naši pokušaji tokom rada da ga dnevno aktuelizujemo, a kojih je bilo i koji prirodno idu uz moj pozorišni senzibilitet, raspršili su se kao mehur od sapunice, sami su sebe ukinuli, zato što sam tekst operiše u takvim registrima da toliko mnogo govori o svetu, u nekom najširem mogućem egzistencijalnom smislu, a istovremeno o neposrednom svetu koji nas okružuje svakog dana. Za to vam ne treba neka vrsta suptilnog dekodiranja – zaključuje Suša i dodaje da je njeno pitanje bilo: „Kako možemo na sceni da uradimo bilo šta što nije radikalnije od onoga što se može videti u Zadruzi ili tim nekim drugim rijalitijima ili da se šeruje po društvenim mrežama. To je zaista postalo teško jer se obistinila ona Šekspirova teza da je ceo svet pozornica“.

Ona je pojasnila da su između ostalog i društvene mreža scena na kojoj smo mi i učesnici i publika i upitala se „gde je u svemu tome pozorište“, ističući još jednom da je to osnovna teza ove predstave, koja se bavi samom sobom.

Njeni studenti iz Švedske su takođe radili na predstavi.

Ylva Norlin, scenografkinja, podelila je utisak koji je na nju ostavio tekst, a to je da živimo u stalnom kretanju i hiperproduktivnosti svega.

– Trenutno postoji ideja hiperproduktovnosti svega, a Loc upire prstom na onaj trenutak kada se zaustavimo i kada moramo da razmislimo o svemu. I da razmilimo o onome što radimo. Egzistencijalna zapitanost koja je važna za tekst, bila je važna i za mene kao i nivoi apsurda – primetila je Norlin, a povodom scenografije dodala da su rešili da se zadrže u univerzumu teatra, da se njime bave i da on bude referentna tačka iz koje se promišlja predstava.

Dizajn svetla je radio Benjamin Fjellman i sa osvetljenjem želeo da prikaže mizeriju i bedu učesnika i njihovog pokušaja da konstantno proizvedu zabavu i razonodu, pokušaja koji je unapred osuđen na propast.

Kostim je radila Maja Mirković, muziku Igor Gostuški, scenski pokret Damjan Kecojević. Tekst je prevela Bojana Denić.

Na Beketovom tragu

„Mene dramsko pismo Volframa Loca veoma podseća na Beketa. Mislim da se naslanja na njega i da dolazi iz beketovske tradicije. On u tekstu ‘Adresa Svemir’ čini mi se pravi vrlo konkretnu referencu na ‘Čekajući Godoa’, što ćete, nadam se, prepoznati. Ne znam da li je on sam svestan tih paralela ili ih ja učitavam, ali ja definitivno učitavam sličnost sa Beketom, koja se odnosi na duboko čemeran i tmuran egzistencijalistički depresivan ton, poetski jezik, koji je radikalniji nego kod Beketa, ali kao kod Beketa pun humora, u pravcu one vrste brutalnosti u koju smo duboko uronjeni u kulturološkom, dnevnopolitičkom i svakom drugom smislu, kao deo zapadnoevropske civilizacije“, primetila je Suša sličnost između dva pisca.