Premijera predstave „Lorencačo“ večeras u JDP

O sistemu koji proizvodi taj nemoral, o pojedincu koji pokušava sa time da se nosi, da živi u nezdravom društvu kojim vlada korupcija, nepotizam, tiranija. O ljudima koji ne znaju da se nose sa time i pokušavaju da promene sistem – kazao je reditelj Boris Liješević govoreći o predstavi „Lorencačo“, autora Alfreda de Misea, juče na konferenciji za novinare u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.

Predstava „Lorencačo“ u Liješevićevoj režiji biće premijerno izvedena večeras na sceni „LJuba Tadić“ JDP-a. Igraju: Marko Janketić, Branislav Lečić, Sloboda Mićalović, Milena Vasić, Milan Marić, Miodrag Dragičević, Petar Benčina i Andrija Kuzmanović. Scenograf je Gorčin Stojanović, kostimografkinja Maria Marković Milojev a kompozitorka Anja Đorđević.

Komad ima uporište u istorijskom događaju, spoju velikog, istorijskog i intimnog, opšteg i ličnog. Firentinski vojvoda ubijen je od strane rođaka Lorencača, svodnika i doušnika, partnera u svim nepočinstvima, najznačajnijeg potkazivača političkih neistomišljenika 1536. godine. Lorencačo je pobegao, a onda je pokušao da okupi prognane ljude iz Firence i da ih organizuje na pobunu, međutim, nije naišao na podršku i nastavio je bekstvo.

– Nikome nije bio jasan njegov čin. Da bi ga objasnio napisao je esej u kome je ukazao da je tiranoubistvo bila njegova dužnost i prema sebi i prema otadžbini. Da je njegov san bio da pomogne republikancima da uspostave zdravo društvo, u čemu nisu uspeli, pa je ovaj čin ostao upamćen kao neuspeli politički atentat – zaključio je Liješević.

– Ovde se radi o jednoj jako važnoj ideji – da li čovek treba da se postavi pojedinačno i lično kada je u pitanju divlje vreme i kada u javnom prostoru nešto ne funkcioniše. Da ima nešto trulo u državi Danskoj i da ga treba zajedničkim snagama i voljom promeniti. Ta želja za promenom ne znači uvek dobre rezultate, ali je ljudska stvar – ukazao je Branislav Lečić.

Citirajući Lorencača – „za mene je porok bio samo odelo, a sad mi je prionuo uz kožu“ i „jer ja koji sam želeo samo da stavim masku sličnu njihovim licima, a ne mogu više da govorim sopstvenim jezikom“, Boris Liješević zaključuje da je upravo to tragedija glavnog junaka, čoveka koji je sa plemenitom idejom ulazi u prljavu igru – da ne može da se ne isprlja.

– Kada hoće da se vrati na staro, u vrlinu i čistotu kakvu je nekada poznavao, on više nije taj čovjek. Družeći se sa ljudima na vlasti koji rade prljave i grozne stvari, učestvujući u tome, ne može da ne uprlja sebe i svoju dušu, gubi vrlinu i nema više kome da se vrati – konstatuje Liješević.

On objašnjava da je Lorencačo bio mlad, spokojan, pun vrlina, ali na večnu žalost sebi, zaželeo je da bude i veliki. Liješević ukazuje da ga je to koštalo duše, vere u život i ljude. I on nema više za šta da živi, a taj gubitak vere, prema njegovim rečima, glavna je poruka komada.

Oslobodiću se stvari koje me frustriraju

Boris Liješević ispričao je anegdotu. Alfred De Mise je u nekom momentu doživljavao neuspehe pa se zarekao da neće više pisati za pozorište. Bio je u vezi sa Žorž Sand, koja mu je dala da pročita tekst koji govori o Lorencaču. Mise se posle u gluvo doba noći vratio i lupao joj na vrata. Kada je otvorila, rekao joj je – ovo je genijalno, ja ću o ovome da pišem komad. Ona ga je upitala: „Šta, opet ćeš pisati za pozorište?“ „Da“, kazao je on i dodao: „Ali rešiću se dva pozorišna elementa koji me frustriraju – glumaca i publike.“