Premijera Šekspirovog „Tit Andronika“, u JDP: Put krvi koji vodi do pravde i osvete

Kako su na konferenciji za novinare najavili direktorka JDP Tamara Vučković Manojlović, Andraš Urban kome je „Tit Andronik“ i prva režija u ovoj kući, dramaturškinja i pomoćnica reditelja Vedrana Božinović, kao i veliki glumački ansambl ove predstave, mnogo je razloga za inscenaciju najbrutalnije i najkrvavije Šekspirove drame.

Prema rečima Urbana, u osnovi ove tragedije i njegove predstave je priča o osveti, o mržnji, o žrtvama i o smrti, a u svom rediteljskom čitanju on ove Šekspirove teme provlači kroz kontekst sadašnjeg trenutka, postavljajući pitanje da li smo i danas skloniji da posegnemo za osvetom nego za pravdom.

– Osveta nije priča za svetlo dana, osveta je mrak. Mržnja se opravdava, mržnja se razume. Mržnja se podgrejava, drži se u pripremi. Stacionira se u čovekovoj podsvesti, proključa baš tada kada zatreba. Mržnja uvek odigra svoju istorijsku i društvenu i političku ulogu. Točak za trčanje. Beskonačni krug. Svet je surov, društvo je surovo, čovek je surov, stvarnost je surova – naveo je reditelj, dodajući da je imao zadovoljstvo da sarađuje sa glumačkim ansamblom koji je tokom procesa rada bio spreman da ide dalje, dokle god treba, i da se žrtvuje na neki način.

U naslovnoj ulozi rimskog vojskovođe videćemo Gorana Šušljika, a u ovom ansamblu su i Anđelika Simić, Jovana Belović, Veljko Stevanović, Joakim Tasić, Lazar Đukić, Luka Sević, Dragan Sekulić, Petar Petrović, Luka Antonijević, Mladen Lero, Milan Bobić.

Kao Muzičarka pojavljuje se kompozitorka Irena Popović, koja je komponovala muziku za predstavu.

Pored režije Urban potpisuje i scenografiju, a u autorskoj ekipi je i kostimografkinja Lina Leković, dok je za scenski govor zadužena Ljiljana Mrkić Popović.

„Tit Andronik“ je urađen po prevodu Živojina Simića i Sime Pandurovića, radnja se odvija tokom poslednjih godina Rimskog carstva, i prati sukob ovog rimskog vojskovođe i gotske kraljice Tamore…

Kako je podsetila Vedrana Božinović, on nije bio Šekspirov omiljen komad, i bilo je perioda u istoriji kada se uopšte nije igrao.

– Prve stvari koje nam padaju na pamet kad se govori o „Titu Androniku“ su svirepa ubistva, mnogo krvi, silovanja, odsecanja delova tela, a kad razmišljam o ubistvima kod Šekspira, ne nalazim da su išta manje strašna ona koja se dešavaju u „Ričardu Trećem“ ili u „Makbetu“. Međutim, tu govorimo o putu krvi koji vodi do trona i o borbi za vlast, i to nekako prihvatamo kao normalno, jer bitka za vlast mora biti krvava. A kod „Tit Andronika“ se dešava potpuno drugačija stvar – na samom početku komada, u prvim minutima, on odbija da bude vlast, što je za ovo vreme nezamislivo, i na ovu ponudu kaže: „Ja mislim da ne treba da budem vladar, jer to nije moj posao“ – istakla je Božinović, dodajući da tu, zapravo, i počinje tragedija „Tit Andronik“.

– Njegov put krvi nije put prema tronu, nego put prema pravdi radi nepravde koja mu je učinjena. To su stvari koje su meni oduvek bile zanimljive, i moram priznati da je „Tit Andronik“ moj omiljeni Šekspirov komad. Zato što ispod te krvi, ispod svih tih ubistava, silovanja, odsečenih ruku, nogu, jezika…, leži tragedija čoveka koji traži pravdu.

Granice između pravde i osvete, kako navodi Božinović, istorijski počinju onda kada smo naplaćivanje nepravde dali u ruke države, institucija, i kada smo poverovali da postoji nešto što će nas zaštiti.

– Živim u vremenu u kojem više ne verujem u institucije, i ne verujem da mogu da stanu iza nas i da naplate naša „potraživanja“ pravde, i mislim da, kao u doba tog starog Rima, danas počinje da vlada zakon jačega. Jako dugo smo u tom vremenu u kojem je na nama da sami moramo da „naplatimo“ naša dugovanja, i u prvom trenutku kad to uradi jedan čovek da bi zadovoljio nepravdu koja mu je učinjena, prestaje vrednost institucija i počinje zakon jačega. Ta mržnja i krugovi osvete postaju nešto što ne može da se završi, i ja čitav život živim u tome, u tim cikličnim krugovima mržnje i „naplaćivanju“ dugova, i bojim se da se to neće završiti s mojom generacijom, i da će se preneti na one koje tek dolaze. Za mene je to priča o Titu Androniku, čoveku koji traži pravdu, ali je pravda, nažalost, „zauzeta“ i on počinje da se sveti – istakla je Vedrana Božinović.

Za Gorana Šušljika lik Tita Andronika jedan je od najzbudljivijih i najprovokativnijih, i kako je izjavio, zahvalan je celoj ekipi predstave što su uspeli da dođu do premijere.

– Radeći na ovom komadu pokušao sam da se podsetim svih Šekspira u kojima sam učestvovao i koje sam gledao, bilo je tu odličnih, divnih, velikih predstava, a ono što „Tita Andronika“ izdvaja od njih je to što je on najbliži vremenu u kojem sada živimo. Mislim da ta savremenost, to osećanje vremena i prostora jako formatirani u stvarno pozorište, čine ovu predstavu snažnom, istinitom, tragičnom. Mislim, međutim, da mržnja i osveta nisu pitanja samo nađe generacije, nego je to kontinuifrana sudbina čovečanstva – smatra Goran Šušljik.