Moto sezone 2021/22. Bavarske državne opere glasi ”Svaki čovek je kralj”. U prvoj premijeri ove sezone – inscenaciji opere Dmitrija Šostakoviča ”Nos” – ipak nije potpuno jasno kome kruna pripada: protagonisti Kovaljovu ili njegovom nosu?
Ovo delo je groteskni košmar o strahu od gubitka i paranoji, fiziognomiji lišenoj osnovnog karakternog atributa i istupanje iz norme.
Strah svakoga čoveka je imanentna priča o gubitku sebe.
Nos je jedinstvena odlika svakoga lica, te ako ta posebna odlika bude izgubljena, time je i naš identitet poharan, izgubljen.
Šostakovičeva opera ”Die Nase“ (Nos) krajem oktobra premijerno je izvedena u Bavarskoj državnoj operi.
Reč je koprodukciji sa ”Novaja operom“ iz Moskve i saradnji sa novim minhenskim muzički direktorom, šefom-dirigentom Vladimirom Jurovskim i režiserom Kirilom Serebrenikovim, koji je davao svoje režijske instrukcije preko zoom(a), budući da mu je nakon jednog sudskog procesa 2020. i optužbe da je proneverio pozorišne finansije, uzet pasoš te putovanje izvan Rusije nije bilo moguće.
Ovo je ujedno i prva premijera pod novom intendanturom Bavarske državne opere u Minhenu na čijem čelu se nalazi Serž Dorni (Serge Dorny), koji je bio intendant i za Londonsku filharmoniju i Lionsku operu.
On je erudita, pasionirani poznavalac i beskrajno zainteresovan za sve oblasti umetnosti – muziku, književnost, likovno stvaralaštvo.
Boris Pinkasovič je tumačio Platona Kuzmiča Kovaljova.
U ostalim uogama su se našli umetnici iz Rusije, između ostalih Anton Roscikij (nos), Laura Ajkina (Praskovja Osipovna) ili Doris Sofel kao stara dama.
Serebrenikov veli: ”Nos je osnovna karakteristika putem koje društvo ljude identifikuje. Osoba kojoj takva odlika nedostaje gubi identitet, svoju harizmu i auru.”
Onaj ko svoju spoljašnju sliku ili svoj imidž menja, izlaže se opasnosti da bude podvrgnut ismevanju.
”Ko je izvan norme ili drugačiji, biće osuđen na sram.“
U ovoj inscenaciji država bez milosti instrumentalizuje takav strah, policija tuče i za kaznu odseca noseve.
Na Gogoljev siže je Šostakovič kao 21-godišnji kompozitor komponovao 1927/28. svoju operu kao kritiku postcarističke Rusije sa krvavim građanskim ratom i sve vidljivijim državnim terorom Rusije svoga vremena.
Gogolj je tečna, proključala lava koja kulja iz vulkana.
Ona sadrži podzemno, nešto posebno magično i preteće opskurno.
„Nos“ nije naprosto eksplozivna, već tempirana bomba.
Gogoljev sarkazam je Šostakovič kongenijalno i fabulozno preneo u muziku.
Prostota, glupost, tupost i ograničenost koju Kovaljov susreće kod službenika izaziva smeh, koji je i tamni, crni humor.
Šostakovič je u više navrata isticao da o muzici za ”Nos” ne treba izvan teatralnog konteksta rasuđivati.
On ju je koncipirao kao ”totalni teatar”.
Slika brutalnog društva potpunih telesno i duševno pognutih i nasilnika biće muzički tematizovana kroz groteskne promene različitih stilističkih ravni: cirkuska muzika, rusko-pravoslavna liturgijska muzika, galop, polka, marševi i fuge biće u sineastičkoj drastici kontrastirani, a pri svoj zajedljivosti proviruje strah i nasilje.
Kompozitor je svesno odstupio od avangardističkih sižea moderne Zapada.
Zajedno sa Zamjatinom, Joninom i Prajsom, on je Gogoljevu novelu gotovo sto godina docnije preinačio u libreto ove opere koja je bila 1930. praizvedena u stilu eksperimentalne obnove umetnosti, a u duhu propagandističko-proleterske muzike doktrinarnog realizma.
Međutim, opera ”Nos” nije zbog ”formalizma” bila izvođena u Rusiji do 1974.
Kiril Serebrenikov vidi ovu inscenaciju kao neku vrstu skice, kolaža. Realistične slike današnje Rusije su kombinovane sa drugim elementima u kojoj se realizam preobražava u nadrealizam.
Dominirajuća tama i hladnoća sugeriše socijalnu hladnoću u snegom zavejanom Sankt Peterburgu.
Većina sa više noseva potčinjava manjinu normalnog izgleda, kojoj Kovaljov naprasno pripada.
Ovo je istorija otuđenja i potrage za identitetom, kao u Kafkinom ”Preobražaju”.
Serebrenikov vidi ”Nos” kao distopiju, što kada se ima u vidu njegova sudbina politički progonjenog ne čudi.
On nam pokazuje da u jednom nepravednom društvu nije moguće ostati pravedan, a da se ne postane autsajder.
U takvom društvu nema mesta za ”normalne”, poštene, humane ljude.
Na toj liniji je i dirigent Jurovski koji misli da ”mi sebe smatramo normalnim ljudima. Ali u dodiru i konfrontaciji sa Beketom, Joneskom, Gogoljem ili Šostakovičem, vidi se da je mali korak između normalnosti i ludila. To izaziva uznemirenost kod svakoga od nas, ali i fascinaciju, da nas to može svakoga momenta pogoditi”.
Serebrenikov je inače ne samo za režiju, već i za scenografiju i video-instalacije bio odgovoran kao i delom za kostimografiju u čemu mu je Tatijana Dolmatovskaja pomagala.
”Nos” je retko izvođena opera jer je intenzivna i nekonvencionalna opera i scenski teška.
Možda je i to bio jedan od motiva novog intendanta da se bez straha i mane upusti u veliki rizik na čelu tradicionalne operske kuće koja nije okrenuta modernom i eksperimentalnom duhu muzičkog teatra.
Dorni i Jurovski očito žele da kroče izvan staza koje su trasirali Avgust Everding, Volfgang Zavališ, Piter Jonas, Zubin Mehta, Nikolaus Bahler, Kent Nagano i Kiril Petrenko.
Oni žele programsku otvorenost i širinu.
Taj afinitet za rizik se u prvoj produkciji isplatio.
Minhenska kritična i pokadkad kapriciozna publika je ovu inscenaciju sa dugim aplauzom i oduševljenjem primila.
Režiser Serebrenikov bio je direktno uključen iz svog stana u Rusiji na velikom video ekranu i pozdravljen sa oduševljenjem.
Operskom groteskom i distopijskom vizijom u originalnoj inscenaciji otpočinje nova sezona u novoj intendanturi Bavarske državne opere u Minhenu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
