Preminuo kompozitor Zoran Erić (1952-2024): Klasičar, čovek pozorišta i pedagog

Rođen je 6. oktobra 1950. u Beogradu, gde je završio Petu beogradsku gimnaziju u generaciji sa, između ostalih, osnivačem i prvim urednikom lista “Danas” Grujicom Spasovićem. Između fizike i muzike izabrao je umetnost, mada je tvrdio da je “muzika izabrala njega još dok je bio dete”.

– Kada sam prelomio i došao na Akademiju, moj profesor Rajičić, kod koga sam posle i diplomirao, pozvao je moje roditelje i rekao im: ‘Od sada ga ispišite sa svih drugih aktivnosti, on će se baviti kompozicijom, talentovan je, dobro je što svira više instrumenata’. Zahvaljujući njemu, nisam lutao. Danas sviram klavir jer mi treba za komponovanje, ali ako nemam violinistu za nešto što mi treba kada radim pozorišnu muziku, onda sam odsviram. Ali ne bih se usudio da se potpisujem kao izvođač, to je samo ako je nešto jednostavno – kasnije se prisećao Zoran Erić u jednoj od novinskih ispovesti.

Diplomirao je i magistrirao na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu. Usavršavao se na Orfovom institutu u Salcburgu i na majstorskom kursu Vitolda Lutoslavskog u Grožnjanu. Bio je redovni profesor na Katedri za kompoziciju Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu, a međunarodne majstorske kurseve i seminare držao je u Londonu i Atini. Šef Katedre za kompoziciju, prodekan FMU, potom prorektor, a zatim i rektor Univerziteta umetnosti u Beogradu i predsednik Upravnog odbora organizacije za zaštitu autorskih prava SOKOJ, Zoran Erić je više puta bio i kandidat za člana SANU.

NJegov klasičarski opus obuhvata dva baleta, dela za hor, orkestar, solističku i kamernu muziku sa i bez žive elektronike na kom polju je bio aktivan i kao izvođač. Dela su mu izvođena na svim kontinentima, a svirali su ih afirmisani domaći i inostrani ansambli poput „Dušana Skovrana“, Gudača Gildhola, Svetog Đorđa, Krajzler londonskih gudača, Zagrebačkih solistia, Berlinske filharmonije, Kamernog orkestra Detroita, Gudačkog orkestar Kremlja, Camerate Serbica, Banatske filharmonije, Simfonijskog orkestra RTS, Collegium musicuma, Beogradske filharmonije…

Lista umetnika sa kojima je sarađivao takođe je poduža: Aleksandar Pavlović, Živojin Zdravković, Kenet DŽin, Pavle Dešpalj, DŽejms DŽad, Uroš Lajovic, Bojan Suđić, Darinka Matić-Marović, Ksenija Janković, Lidija Pilipenko, Dejvid Takeno, Bernard Lanski, So-ok Kim, Malaki Robinson, Jon Bogdanesku, Marija Špengler, Dejan Mlađenović, Aleksandar Madžar, Arisa Fudžita, Nebojša Ignjatović, Miloš Petrović, Slobodan Gerić, Emanuel Paji, LJubiša Jovanović…

Pisao je muziku za pozorište i film, a ljubav iz mladosti bio mu je džez.

– Celoga života sam morao da slušam ono što učim. Bah, Mocart, Betoven, iz toga učite, to se posle akumulira kao opšte znanje i to počinjete da koristite kao svoje iskustvo. Ja sam bio veliki ljubitelj džeza, voleo sam Čarlija Parkera i rok muziku, kao i svi moji prijatelji iz gimnazije pratio sam muzičke trendove, sviruckao u nekim bendovima. Ali nisam za to imao vremena jer u bendovima su bili oni koji nisu profesionalno bili opredeljeni za muziku… Ne znam koliko sam do sada uradio kompozicija, posebno pozorišnih. Nisam mnogo filmova radio, ali u teatru sam i danas prisutan. Davno sam počeo i mislim da sam sa svim rediteljima sarađivao – izjavio je u jednom od intervjua za beogradske medije.

NJegova muzika je u filmovima: “Ubistvo sa predumišljajem”, “Stršljen”, “Senke uspomena”, “Nataša” i “Pogled u nebo”, dok je u pozorištu radio na predstavama: “Medeja”, “Magbet”, “Proces”, “Ptice”, “Hamlet”, “Kralj Lir”, “Život je san”, “San letnje noći”, “Čekajući Godoa”, “Ruža vetrova”, “Simon čudotvorac”, “Dama s kamelijama”, “Banović Strahinja”, “Karolina Nojber”, “Koreni”, “Maksim Crnojević”, “Frederik”, “Galeb”…

Dobitnik mnogobrojnih muzičkih nagrada i jedini srpski kompozitor četvorostruki lauret “Mokranjčeve nagrade”, Zoran Erić mnogo je držao do svog pedagoškog rada. Govorio je da se ceo život bavio profesurom zbog čega je ostao da radi sa doktorantima i posle odlaska u penziju. Bio je veoma ponosan na svoje studente koji su napravili uspešne karijere u inostranstvu, hvaleći se da su ga učenici nadmašili u stvaralaštvu.

– Muzika su boje. Sa muzikom je kao sa slikom, vidite, odnosno čujete boju kojoj pripada određeni instrument. Ukoliko ne stavite taj instrument koji ta boja treba da nosi, dođe do neke nelogičnosti i ona se u rezultatu čuje pogrešno. Kao i sve u životu, dobro je kad je tačno. Sve mora da se složi, uređenost haosa, red višeg reda – govorio je Zoran Erić, upozoravajući da “čovek mora da vodi računa šta sluša”.