Preminuo reditelj Mladen Materić

Reditelj i profesor scenskog pokreta Mladen Materić umro je nakon kraće bolesti u bolnici u francuskom gradu Tuluzu, u kom je živeo, precizira se u saopštenju, prenosi Nova.rs.

Karijeru je Materić počeo u Sarajevu na Akademiji scenskih umjetnosti kao predavač na predmetu Scenski pokret.

Nakon što je 1984. godine pokrenuta Otvorena scena OBALA, inače pozorišna scena pri Akademiji, bio je umetnički rukovodilac i jedan od ljudi koji je ostavio najdublji pečat u bosanskom teatru, naročito zahvaljujući komadima „Tetovirano pozorište“ i „Mjesečeva predstava“, s kojima je uspešno učestvovao na brojnim međunarodnim festivalima.

A 2013. godine, iako je živeo u Francuskoj, na poziv tadašnjeg umetničkog direktora Željka Stjepanovića, uvaženi profesor je prvi put došao u Banju Luku i Narodno pozorište Republike Srpske da bi režirao predstavu „Kuhinja“ po Handkeovom tekstu.

Predstava je na festivalima u Užicu i Kragujevcu osvajala nagrade, a i sam Handke je gledao predstavu u Banja Luci.

Radeći s ansamblom NPRS, Materić je uvideo snagu, volju i ljubav prema pozorištu ove kuće, pa je u Francusku pozvao audio-video umetnika Petra Bilbiju zbog angažmana na novoj predstavi, a zatim započeo dogovore za rad na predstavi, opet po Handkeu – „Časovi u kojima nismo ništa znali jedni o drugima“, u koprodukciji sa pozorištima iz Senara i Tuluza. Premijera se desila oktobra 2015, na Dan NPRS-a.

„Jedan trg, jedna rečenica, jedan dečak i 18 glumaca u 105 minuta su pokazali tešku istoriju našeg prostora. Pokret, vizuelni efekti, muzika, scenografija Dragane Purković Macan i prof. Materića i kostimografija Jelene Vidović označili su novo doba našeg pozorišta. Izašli smo u svet i pokazali da iz naše napaćene zemlje ne dolazi samo stradanje i krv nego i umetnost. Beograd, Petrograd, Babel Fest u Rumuniji i dvonedjeljna turneja u Francuskoj zauvek su uvrstili naše pozorište na mapu evropskih teatarskih kuća“, podsećaju iz NPRS.

Napominju i da su s Materićem pregovarali o novom projektu, koji je najpre odložen zbog pandemije, da bi potom „došla teška bolest, s kojom se profesor stoički nosio“, šalio se s njom kao i sa nama, i tiho otišao, okružen porodicom.

Mahom nam je i ušao u večno nebesko pozorište sa mnogo jačim ansamblom nego što je ovozemaljsko. Kada ovo bude čitao, verovatno će, kako je samo on umeo da kaže, reći: „Lijepo ovi moji iz Srpske napisaše i meni, dugačko je, al’ bar zato nije kratko“.