Foto: Gordana Nonin

Preminuo je književnik Stevan Tontić (Grdanovci, Sanski Most, 1946), član i predsednik Skupštine Srpskog književnog društva, saopštilo je ovo udruženje. Jedan od najvećih srpskih pesnika, bio je i prozaista, prevodilac, esejista i antologičar. Preminuo je u Novom Sadu gde je i živeo poslednjih osam godina.

Stevan Tontić je pisao poeziju, prozu, eseje, kritiku i prevodio je s nemačkog jezika. Sastavio je nekoliko antologija, među njima i veoma zapaženu antologiju Moderno srpsko pjesništvo (1991), s obuhvatom srpskih pesnika 20. veka iz Jugoslavije i dijaspore. Bila je to prva antologija srpske poezije u istoriji BiH. Priredio je izdanja većeg broja pisaca (P. Kočić, B. Ćopić, N. Šop, D. Maksimović, V. Popa, S. Raičković, M. Dizdar, D. Trifunović, D. Kolundžija i dr.) Bio je tri godine član NIN-ovog žirija kritike za roman godine. Član Srpskog i Nemačkog PEN-centra, Udruženja književnika Srbije, Srpskog književnog društva i Udruženja književnih prevodilaca Srbije. Collegium Europaeum Jenense (Jena) izabrao ga je za svog dopisnog člana, što je „priznanje za izvanredan rad na razumevanju među narodima.“

Osnovnu školu završio u Lušci Palanci, srednju u Sanskom Mostu i Prijedoru, studije filozofije sa sociologijom u Sarajevu. Bio je aktivan u studentskim protestima 1968, a početkom 1969. godine postao je glavni urednik studentskog lista Naši dani, da bi već treći broj bio sudski zabranjen a redakcija raspuštena.

Prvu zbirku poezije objavljuje 1970, nagrađenu saveznom nagradom lista „Mladost“ za najbolju prvu knjigu. Zapošljava se u kulturnoj redakciji Televizije Sarajevo, a obavlja i dužnost sekretara Udruženja književnika BiH. Polovinom sedamdesetih počinje da radi kao urednik za književnost u izdavačkoj kući „Svjetlost“, u kojoj kasnije uređuje i časopis „Život“.

Godine 1984. daje ostavku na urednički posao zbog neslaganja s tretmanom nekih srpskih pisaca u velikoj ediciji književnosti narodâ BiH. Posle tri godine vraća se u izdavačku kuću sa novim rukovodstvom.

Krajem osamdesetih i početkom devedesetih Tontić istupa protiv srljanja u građanski rat. Bio je potpisnik inicijative za osnivanje Nezavisnih pisaca Jugoslavije 1989. godine. Piše pesme o ratnim strahotama, objavljene u zbirci Sarajevski rukopis (Beograd 1993, 1998) koja će biti prevedena na više jezika. Odbio je da služi u bosansko-muslimanskoj armiji, pa je gonjen da kopa rovove na prvoj liniji fronta. Isključen je iz članstva Udruženja književnika BiH, u koje se nikad više nije vratio.

Polovinom januara 1993. uspeva da ilegalno izađe iz grada, stigne u Beograd, odakle krajem aprila 1993, na poziv nemačkih pisaca i prevodilaca, odlazi u Berlin, gde će kao izbeglica bez zaposlenja ostati blizu devet godina. Prvu značajnu podršku dala mu je fondacija nobelovca Hajnriha Bela, u čijoj je kući proveo devet meseci. U Nemačkoj izlazi više prevoda Tontićevih dela, nastupa u mnogim gradovima. O njemu je objavljen velik broj afirmativnih recenzija i članaka, snimljeno više radio- i tv emisija.

Godine 1995. učestvuje na čuvenom pesničkom festivalu u Jerusalimu, a pet godina kasnije na šestonedeljnoj turneji evropskih pisaca po Evropi, od Lisabona preko Madrida, Pariza i Brisela do Sankt Peterburga, Moskve, Minska, Varšave i Berlina. Provodi pet meseci kao „pisac grada“ Rajnsberga. U berlinskom nedeljniku Freitag, protivno većini medija, piše o vrednosti dela Pravda za Srbiju Petera Handkea. (Tekst je uvršten u knjigu Noch einmal für Jugoslawien, posvećenu odbrani Handkea.)

Na Univerzitetu u Inzbruku drži predavanja studentima slavistike. Učestvuje na književnim susretima u Poljskoj, Austriji, Francuskoj, Italiji, Španiji, Rusiji, Srbiji, Makedoniji, Jermeniji, Češkoj, Rumuniji, Bugarskoj. Prevođen na veliki broj jezika.

Vreme pesnikovog egzila u Nemačkoj njegova supruga provodi s majkom u izbegličkom statusu u Beogradu. Posle povraćaja okupiranog stana u Sarajevu, iz kojeg je s piščevim rukopisima i bibliotekom nestalo i sve drugo, bračni par se krajem 2001. vraća u taj grad, u čemu će videti neku vrstu „obrnutog egzila“. Tontić tu živi kao slobodni pisac, da bi se 2014. nastanio u Novom Sadu.

Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski“ – Novi Sad, organizovao je program povodom pesnikovih 70 godina života i 50 godina stvaralaštva, a prošle godine specijalni program „FOKUSirajte se na kulturu“ koji je, zbog pandemije, emitovan onlajn. U emisiji u kojoj Stevan Tontić čita svoju poeziju, pojavljuje se i pesnik Srđan Sekulić koji govori o poeziji Stevana Tontića.