Preporuke za dva sjajna albuma: Rušenje granica i jahanje u zalazak sunca

Lenhart Tapes – Dens 

Postoje oni životni stavovi i stremljenja u kojima šta god se desilo, postavljate se tako da ste protiv granica. E sad, nećemo ovde pričati o teritorijalnom suverenitetu niti konceptu Evropske unije u kojoj autombilima prolazite iz jedne u drugu zemlju bez stajanja.

Razgraničavanja muzičkih žanrova je najnormalnija stvar u 2023. godinu. To nije nikakva novost. Ali šta se desi kad se pomešaju koncepti, stremljenja i načini života. Šta kad se lumperaj ispod šatora podignutog u podnožiju Šar planine preseli u Muzej savremene umetnosti, ali tako da granica između ta dva oblika shvatanja umetnosti ne postoji. Čak šta više nadovezuju se. To uspeva Lenhart Tapes na svom novom albumu „Dens“.

I ne, nije štamparska greška, album se zove tako kako se i izgovara reč, kao posledica omažu gril baru ispod pančevačkog mosta, ali i posrbljavanju one reči koja označava na engleskom ples, ali i treš muziku devedesetih.

Vladimir Lenhart, koji stoji glavom i bradom iza ovog projekta, kako godine prolaze, svojim projektom i muzičkim ja, uspeva da uradi potpuno neverovatnu stvar. Da zvuči konkretnije, i staloženije, a opet luđe i tvrđe. Počeo je kao virtuoz na vokmenima, puštajući muziku preko raznih kaseta, kako world music usmerenja tako i najtvrđih narodnjaka, stvarajući indastrijal i nojz prizvuk u svemu.

Vremenom smo, preko prvog albuma „Duets“stigli do albuma „Dens“, na kom pesme skoro pa da dobijaju oblik i strukturu strofa – refren, sa prepoznatljivim melodijama iz zaostavštine kako etno, tako i melosa narodne muzike o kojoj se u world music krugovima priča, ali tiho da drugi ne čuju. Ali opet ima i  dovoljno buke i eksperimenta, preko kojih se razlivaju divni ženski vokali (Tijana Stanković, Svetlana Spajić i Zoja Borovčanin).

Negde zvuči kao Voki Kostić (Žuta žaba) negde kao rok orkestar sa bliskog istoka koji pokušava da uhvati ritam brzog Toma Vejtsa, negde težak narodnjak Muharema Serbezovskog sreće Lajbah (Mejremo), a negde je sve to zajedno ali opet i skoro pa pop pesma (Vodu Brala, Daj mi ruka) koju možete da pustite ljudima koji nikad nisu prisustvovali „Letećem vokmen cirkusu Vladimira Lenahrta“ i koji će vas iz iskrene radoznlositi upitati – A šta je ovo?

Radoznalost u ispitivanju zvuka, duha, emocija i melodija je to što je Lenharta dovelo na ovo putovanje na prvom mestu, a na vama je da sa istom takvom radoznalošću posvetite vreme ovom albumu, koji će svakim novim slušanjem otkriti potpuno novi sloj.

Pored nepobitnog kvaliteta, vredi napomenuti da je ovaj album izdat za veliku evropsku izdavačku kuću „Glitterbeat“,  i da samim tim će, ovo ludilo sačinjeno iz više malih ludila, moći da prati ceo world u onoj kovanici world music.

The Mountain Goats – Jenny from Thebes

Neki bendovi su omiljeni i veliki, sa milionskim pregledima i tiražima. Neki su The Mountain Goats, omiljeni bend vašeg omiljenog talk show voditelja, podkastera, muzičara ili bilo kakvog trećeg štrebera kojeg pratite iz ovog ili onog razloga.

Ovaj kultni bend je izbacio svoj dvadeset i drugi album, a to što nisu u konstantnom centru pažnje im dopušta da sviraju za svoju dušu, bez presije trendova i popularnih stilova. Njihov novi album je nešto kao rok opera, odnosno konceptualan album, ali ne dajte da vas ove komplikovane reči uplaše. Pesme sa albuma „Jenny from Thebes“ mogu da se slušaju odvojeno, spontano i opušteno, bez presije da razumete priču. To je znao i Džon Darnel, alfa i omega benda dok je sklapao muziku i reči, i nije nas opteretio samom radnjom.

A radnja je posvećena naslovnoj Dženi koja se pojavila i na albumu iz 2001. godine, kao jedan od likova. Sa ovim izdanjem je dobila „svoj film“. Ali i nevezano za sam lik, ceo album je pratila ideja u kojoj nakon velikih problema i iskustava koje se stalno dešavaju, raduje mogućnost doma koji postaje jedina sigurnost. Kako za najbliže, tako i za one koji će ga sa nekim novim ljudima dobiti.

Kao neslužbeni nastavak albuam iz 2001. „All hail West“, izdanja koje je bilo poslednje koje je Darnel snimio kao kućnu radinost, gotovo pa kao u stilu holivudskog blokbastera, „Jenny from Thebes“ zvuči bogatije, odnosno punije i moćnije, sa svojim gitarama koje su dovoljno tu da bend posmatramo kao gitarsku muziku, koja podseća na springstinovski stadionski rok udarac, ali opet i dovoljno sa strane da budemo svesni toga da je su njegove reči poezija, koje će ostati dugo nakon sviranja celog albuma.

Darnel stvara likove sa kojima uspevamo da proživomo ispričane priče. Sa Dženi i njenim naratorom neko vreme možemo da jašemo i delimo njihove brige, njihovu zajedničku brigu i katastrofe. Pre nego što odjašu van margina albuma, verovatno u buduće pesme.