Prepoznatljivi pogled koji je bio neponovljiv: Pet godina od smrti Nebojše Glogovca

Dolazim na posao i vidim iznenađena i tužna lica, a čujem samo tajac. Prva misao je da se firma zatvara, a onda mi kažu da nas je napustio Glogovac posle kraće bolesti.

Niko od nas nije ga poznavao, ali svi smo imali utisak da ga znamo tako dugo, bez obzira na to ko je imao koliko godina i kakav nam je bio filmski, serijski i pozorišni ukus.

Čak i za nekog neupućenog to bi bio dokaz da je u pitanju jedan kulturni fenomen, osoba koja je na sebi svojstven način ušla u pamćenje svih nas, ali to sigurno znate i bez objašnjavanja.

Moj prvi „susret“ sa Nebojšom Glogovcem bio je kada sam u bioskopu gledao Bure baruta, ali tada sam bio isuviše mali da shvatim taj film, a ujedno i da budem svestan koje veličine su podelile veliko platno.

Mogu da kažem da je onda prvi pravi susret bio sa likom Zlatka Gavrilovića, kog je tumačio u seriji Porodično blago, ali daleko od toga da mi je ta omiljena.

A i kako bi se mogla odabrati jedna od svih tih uloga, čije replike svi znamo napamet i čije reprize možemo da pogledamo i tristoti put, a da nam ne budu dosadne?

Glogovac je glumac koji je vladao svakim kadrom u kome se nalazio, ali ipak se ništa ne može meriti sa njegovim pozorišnim ulogama, jer to je zaista bilo nešto što se treba doživeti.

Čak i kada mi se predstava nije toliko dopala, bilo je neosporno da sam gledao njegove glumačke bravure i to je na kraju dana bilo dovoljno.

Bez obzira na žanr, trajanje i medijum, uvek je bio posvećen ulozi do krajnjeg atoma snage, a to se videlo u prepoznatljivom pogledu koji je prosto bio neponovljiv.

Iako je dobio mnogobrojna priznanja u našoj zemlji i inostranstvu, još uvek tvrdim da bi bez problema dobio nominaciju, ako ne i samog Oskara, za ulogu u filmu Ustav republike Hrvatske, samo da je on bio na engleskom jeziku a ne iz našeg područja.

Žao mi je i što nikad nisam gledao predstavu Hadersfild, mada sam film pogledao više puta, a poslednji put me je oduševio u predstavi Razbijeni krčag, gde se činilo da granica njegove energije prosto ne postoji.

Igrom slučaja, sreo sam ga na ulici samo nekoliko meseci pre njegove smrti, što takođe neću zaboraviti.

Prepuna Knez Mihailova, držim se podruku sa devojkom, on nam ide u susret i vidimo to lice koje deluje kao da krije svu težinu ovog sveta a ne želi nikoga da opterećuje time.

Na trenutak kao da se osmehnuo, da li zato što je video nas dvoje, ili mi se samo u trenutku tako učinilo, a potom nastavio svojim putem dok mi nismo mogli da skinemo osmehe s lica još dugo.

Baš takvo je bilo svako njegovo pojavljivanje na velikom i malom ekranu i baš takav osmeh ostaje nakon svakog prisećanja na njega.