foto promoDanas kao kriterijum umetničkog važi brutalno odslikavanje stvarnosti, princip mimeze u najprimitivnijem obliku. Traži se gola istina, zabadanje prsta u rane doba, i kopanje po rani. Ukus doba je sirov. Na dopadanje nailazi novo i neočekivano, šareno i drečavo, avanturističko i bizarno, žestoko i divlje. Pseudoautentičnost stvarnog života, lične neuroze, pornografski izveštaji o seksualnim doživljajima, izveštaji o alkoholnim ekscesima, gutanju tableta i droga, neobuzdana cinična mržnja prema ljudima i svetu – sve to se danas naziva „umetnost“. A prodaja? Prvoklasna.
Čovek kasne moderne sveo je sebe na točkić koji servisira sistem čija osamostaljena dinamika nalikuje dobro podmazanoj mašini, s tim što više niko ne zna gde i kako da je isključi.
U ovom pogledu su u Austriji još uvek rajska vremena.
Još postoji relativno jak, iako oslabljen, sindikat; rad nedeljom, uz izvesne izuzetke, nije dozvoljen; ljudi još uvek imaju lični život nezavisan od posla, i naviku posećivanja institucija kulture.
Još postoji težnja ka Gemütlichkeit, nečem prijatnom i opuštajućem, što raduje srce, bio to lep ambijent ili dobro društvo.
Pa ipak, političari poput preminulog Jerga Hajdera, i kasnije Štrahea, zasnovali su svoj program na kanalisanju nezadovoljstva masa na žrtvene jarce u obliku stranaca, a uspeh nije izostao.
O tome kakvi su plodovi tog „uspeha“ govori drama „Pretpostavka o krivici“, koju sam završila 2012.
U njoj ocrtan negativan razvoj ne samo da nije zaustavljen, nego se još i produbio.
U mojoj ličnoj arhivi čuvam isečke iz novina na različite teme iz poslednje tri decenije.
Za „Preventivni udar“ proučavala sam retoriku opravdanja vojnih akcija, oficijelne dokumente o preventivnoj doktrini, novu organizaciju tajnih službi.
Za „Gladijatorske igre“ mi je važan izvor bila knjiga arhitekte Rajnharda Zajsa „Ko gradi Beč?“, ali i mnogobrojni napisi o prodaji reprezentativnih zgrada u državnoj svojini pod parolom modernizacije i reformi.
Za „Pretpostavku o krivici“ sam petnaestak godina pratila promene austrijskog Zakona o stranim licima, i čitala mnogobrojne tekstove o njegovim posledicama na konkretne ljude.
Sve je to, naravno, samo osnovni materijal za rad, a onda treba znati kako s njim.
Najteže je autentični materijal uklopiti u dramu da se gotovo ne primećuje, tako što je oživeo u situacijama i karakterima.
Početkom ovog veka nastala je trka za otkrivanjem novih pisaca, praćena otvaranjem mnogobrojnih škola za scensko pisanje, državnih i privatnih, kao i osnivanjem takozvanih „tržnica komada“ (Stückemarkt) pri pozorišnim festivalima.
Jezik otkriva mnogo o duhu doba.
Kada se mesto otkrivanja novih talenata zove „tržnica komada“, onda je i pisac sveden na proizvođača robe po trenutnim potrebama pozorišta.
A te potrebe su podrazumevale da novi komadi imaju aktuelnu temu, postdramsku formu, govorne figure umesto likova, i da budu kamernog formata, pogodni za postavljanje u obliku scenskog čitanja, ili na malim scenama velikih pozorišta.
Što se tiče profila pisca, pozorišta su negovala neoliberalni kult mladosti, pa je novootkriveni pisac trebalo da bude mlad pisac, najbolje znatno ispod 30 godina, ali s velikim životnim iskustvom.
Porast broja autora i komada nije rezultovao porastom raznovrsnosti i originalnosti, nego „razblaženim“ kvalitetom, smanjivanjem dubine.
„Takmičenje u originalnosti“, uprkos marketinškim tvrdnjama, nije donelo veliki broj jedinstvenih proizvoda, nego „veliko niveliranje“, i to ne samo u pozorištu nego i u izgledu gradova, automobila, medijskoj ponudi i drugom.
Autorka je dramska književnica, pozorišna kritičarka i esejistkinja. Njena knjiga drama „Gladijatorske igre“ (dvojezično srpsko-nemačko izdanje) objavljena je nedavno u izdanju Arhipelaga
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
