Priča Danila Kiša

Siguran sam da je to učinio zato što ga je priča o Manuelu Meni podsetila na nju, mada ne znam tačno zašto ga je podsetila; to je učinio zato što je glavni junak Kišove priče mladi ratnik koji umire u cvetu mladosti nasilnom smrću, kao Manuel Mena.

Ali znam da ga je ta priča oduševila i da je pre nekoliko godina razmišljao da je adaptira za film; zato ju je pročitao mnogo puta.

– Fantastična priča – samo sam rekao, iskreno.

– Da – odgovorio je David. – Najlepša je njena dvosmislenost, zar ne? Ili njene dvosmislenosti, bolje rečeno, jer ih u priči ima nekoliko. Izrečenu naizgled dvosmislenost opisuje sâm Kiš u nekoj vrsti epiloga. Tu kaže da priča koju je upravo ispričao ima dva moguća tumačenja. Prvo je herojsko tumačenje, ono pripada sirotinji i gubitnicima; prema tom tumačenju, Esterhazi je umro kao hrabar mladić, podignute glave i potpuno svestan da će umreti. Drugo tumačenje je prozaično, ono pripada pobednicima; prema njemu, sve je bila majčina montaža.

U tom trenutku su nas obišla dvoja brzih kola, prilepljena jedna uz druga; njihova crvena poziciona svetla brzo su projurila sve dok se mrak autoputa nije zatvorio za njima, kao da ih je noć progutala. David je opsovao dvojicu vozača. Zatim je pitao o čemu smo pričali.

– O lepoj smrti koja je bila etički ideal starih Grka i garancija besmrtnosti. Ali sve je to povezano s Kišovom pričom.

– Aha – setio se David. – O tome zašto je majka obmanula sina kad se pojavila na balkonu u beloj haljini. Prema prvom tumačenju, majka je tako postupila samo zbog ljubavi, da sin ne bi patio; prema drugom postupila je tako zbog ljubavi ali i zbog časti, zbog porodičnog ponosa, da bi bila sigurna da će njen sin biti na visini prezimena Esterhazi. Koje tumačenje je tebi bliže?

Posmatrajući skoro neprozirno crnilo koje se pružalo izvan oblasti osvetljene automobilskim farovima, s belom linijom posred druma koja je sevala kao beskrajna munja s naše leve strane, pokušao sam da se koncentrišem na Davidovo pitanje, ali zbog nekog razloga palo mi je na pamet da je Esterhazijeva majka odlučila Esterhazijevu sudbinu, da nije mladi Esterhazi ispisao svoju herojsku sudbinu nego ju je njegova majka ispisala za njega, i odmah sam se zapitao nije li se isto dogodilo i Manuelu Meni, nije li majka Manuela Mene ta koja mu je, kako bi njen sin bio na visini svoje loze seoskih patricija, ispisala sudbinu heroja. Sve mi je to prošlo kroz glavu i ponovo sam pomislio da sam se ja pišući oslobodio Esterhazijeve sudbine i sudbine Manuela Mene, da sam postao pisac da ne bih bio napisan majčinom rukom. Tada mi je sinulo.

– Postoji još jedna mogućnost – razmišljao sam.

– Koja mogućnost? – pitao je David.

– Nije majka ta koja obmanjuje sina, bar ne namerno – objasnio sam. – Car je taj koji obmanjuje majku.

Davidu nije trebala ni sekunda da bi shvatio moju pretpostavku, na osnovu čega sam zaključio da ju je već razmatrao. Pitao je:

– Hoćeš da kažeš da je majka otišla kod cara da izmoli pomilovanje za svog sina, da se ponizila kako bi to postigla i da na kraju, iako je njena molba bila uslišena, car nije ispunio dato obećanje o pomilovanju?

– Tačno.

– Ta mogućnost ne postoji – kazao je David. – Kad bi tako bilo, car ne bi bio car, i majka ne bi bila potomak Esterhazija: takva žena se ne ponižava ni pred kim. Čak ni pred carem. Čak ni da bi spasila svog sina.

Prevod sa španskog: Biljana Isailović

Autor je jedan od najznačajnijih savremenih španskih i evropskih pisaca. Njegov roman Kralj senki objavljen je nedavno na srpskom jeziku u izdanju Arhipelaga.

_________________________________________________

(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs