Priča o identitetskom nemiru

Ovaj dvojac je u „Nesanici za dvoje“ nadahnuto spojio pojmove nesanice i neprolaznu simboličnost broja osam, baš kao i neuništivu potrebu za pripovedanjem i krajnje kultivisanu ilustraciju i šire shvaćenu likovnost kao sasvim prirodne pratilje svake dobre i dobro ispričane priče. Mirjana Ognjanović nedavno je objavila novu knjigu, nazovimo ih tako, mikropovesti bajkolike i u dubine pluskvamperfekta mahom zagledane potrage za lepotom i smislom, okupljene pod združenim naslovom „Sirena koja se smeši“ i pratećim pojašnjenjem „Pet bajki o venecijanskom getu“.
U slučaju „Sirene koja se smeši“ (objavila Booka) Mirjana Ognjanović udružila je snage sa Aleksandrom Palavestrom, teoretičarem i istoričarem arheologije, koji se postarao za niz izvanrednih i zadivljujuće diskretnih ilustracija, koje prate pet priča otrgnutih od šireg zaborava i nadahnutim istorijatom i legendama u vezi sa Venecijanskim getom. Pred silinom svakodnevnih bujica mahom izlišnih i banalnih informacija zbilja je teško sačuvati posebno ono suptilno prisutno u istoriji sveta i promišljanja istog, tim pre jer ključ lepote i dalje prisutne zavodljivosti takvih priča počiva u vazda nenametljivoj enigmatičnosti, kao i implicitnosti, pa i varljivosti. Tako već u uvodnom tekstu autorka obznanjuje nadu da će tu združene priče o Venecijanskom getu „poslužiti bar kao nagoveštaj sećanja, odnosno podsticaj za sećanje“, uz potrcrtanu istinoljubivu naznaku „da bajke mogu da budu neobično i nestvarno istinite. Kao san. Što se više udaljava od stvarnosti, deluje – stvarnije.“

Nakon „Jedne reči za grad u gradu“, tog narečenog uvoda, nanizano je pet bajki s („Div, kockar i cipela“, „Lepotica“, „Skriveno dvorište“, „Sirena koja se smeši“ i „Priča o crvenom vrapcu“) sa zajedničkim im sadržateljem legendi koje potiču sa adrese tog Venecijanskog geta, u kom su se Jevreji uz vlastodržački amin naselili početkom davnog šesnaestog veka. Pomenute priče ne spaja samo taj geografski i istorijski detalj, budući da su priče tanano i krajnje promišljeno umrežene u celinu, sa brižljivo udenutim detaljem koji svaku novu priču nadovezuje i dovodi u smislenu i ne nužno samo asocijativnu vezu za iznetim u prethodnim delovima ove knjige. Slično kao i u „Nesanici za dvoje“, Mirjana Ognjanović i ovde faktografiji i osvrtima na arhitektonska čudesa i lepote koje mame uzdahe i u ovom hiperciničnom nam novom milenijumu pretpostavlja nepomućenu snagu intimnog doživljaja sveta, koja katkad ako ne i u većini slučajeva one sklone kontemplaciji nagoni na dubiozu i snažnu potrebu za novim saznanjima i odgovorima na već dugo prisutna pitanja. Stoga ni ne čudi da „Sirena koja se smeši“ odiše i zaumnošću starostavnih bajki, gde egzotičnost pa i apsurdnost postavke nikako ne baca u senku nagon za svedočenjem nad primerima istinske lepote i stvarnih uznosa duha, a toga je podosta na tek šezdesetak strana teksta ove knjige. I u magijskom okruženju Venecijanskog geta autorka, a ilustracije Aleksandra Palavestre (koji pod pseudonimom i gostuje u jednoj od priča) to sugestivno prate i naglašavaju, i dalje traga za tim „izrazom ritmičkog identiteta čoveka“, a svaka priča, pa bila ona obojena i eluizivnim i uz pojavu ili pomen znakovitih junaka i imena (Golem, Hugo Prat, Borhes… u ovom konkretnom slučaju), prvenstveno ipak jeste priča o identitetskom nemiru i onome na šta nas on eonima već nagoni.

Ovo jesu priče o jevrejskom nasleđu Venecijanskog geta, ali u isti mah jesu i rečite i mudre crtice kojima se nastoji proniknuti u često nevidljive ili golom oku nezametljive sinhronicitete, analogije i odjeke. U tom i ne samo u tom smislu i ovaj literarni minjon Mirjane Ognjanović predstavlja pun pogodak i dovoljno samosvojan književni poduhvat, koji je, čini se tek (drugi) deo poduže i zamašnije autorske joj misije.