Priča o oazi usred emotivne pustinje

Mladi glumci Marijana Novakov, Valentino Zenuni i Tijana Marković, koji u „Oazi“ tumače noseće uloge, štićenici su iz domova za decu i mlade „Sremčica“ i „Srce u Jabuci“ i ovo je njihovo prvo pojavljivanje na filmu. U ovom neobičnom filmu oni donose nesvakidašnju ljubavnu priču. Smešteni u dom za mlade sa posebnim potrebama, uprkos ograničenjima koje je pred njih postavio život, pokušavaju da ostvare svoje želje koje u njima budi mladost i potreba za samostalnošću. Otkada je ovo ostvarenje imalo svetsku premijeru na Filmskom festivalu u Veneciji u okviru programa Dani autora, gde je osvojilo nagradu za najbolji evropski film – Europa Cinemas, „Oaza“ je pobrala brojna međunarodna priznanja i pozitivne kritike. Nagrađena je na Zagreb film festivalu, festivalu CinEdays u Skoplju, Pritajeni tigar, skriveni zmaj u Pinjau u Kini, kao i na festivalu u El Guni u Egiptu, a o filmu su pisali i američki časopis Varajeti i britanski Skrin dejli. Reitelj Ivan Ikić, čiji je i prethodni film „Varvari“ takođe imao uspešan festivalski život, za Danas govori o ovom ostvarenju, njegovim glumcima i situaciji u kojoj se savremena kinematografija nalazi.

* Izjavili ste da ste ideju za film dobili još pre 15 godina. Zašto ste toliko dugo čekali na njenu realizaciju? I kako je izgledao taj put?

– Nekada je potrebno jako dugo da određena ideja za film sazri, da dobije konačnu formu. To su dugotrajni i nepredvidljivi procesi koji često ne zavise od objektivnih okolnosti i imaju isključivo veze sa sazrevanjem autora da određenu ideju pretvori u film. Ovaj film je imao dosta dug period inkubacije, ali sama realizacija je trajala oko četiri godine, što je u današnje vreme neki prosečan period nastajanja jednog filma. Sam put tokom te četiri godine je bio dosta kompleksan jer je ovakav film jedan svojevrsni eksperiment. Prethodno iskustvo na koje smo mogli da se nadovežemo nije postojalo i sva pravila i konvencije snimanja filma za koje znamo su u ovom slučaju bili neprimenjivi. Bili smo prinuđeni da kroz sam proces rada otkrivamo i način na koji je moguće snimiti film, uz potpunu redefiniciju svih pojedinačnih aspekata samog procesa.

* Šta ste doživeli u domu za osobe sa posebnim potrebama što vas je podstaklo da razmišljate o njihovim korisnicima? I zašto vam je bilo važno da oni ne igraju sami sebe već izmišljene junake?

– Kada prvi put uđete u dom, susretnete se sa jednom snažnom emotivnom eksplozijom koja u sitne čestice razori sve ono što ste prethodno mislili da znate o životu. To je neposredan susret sa ljudima koji žive potpuno izolovano od ostatka sveta a koji svoja osećanja ispoljavaju na jedan veoma čist i direktan način, bez nametnutih ograničenja i podteksta. Ta snaga i iskrenost emocija je nešto što je u potpunoj suprotnosti sa hipokrizijom u kojoj živimo u svetu van doma. Zato i naslov filma sugeriše da je to oaza usred emotivne pustinje koja je okružuje. Ideja da korisnici doma ne glume sebe već junake koji su izmišljeni je nešto što me od početka zanimalo kao rediteljski izazov. Da su glumili sami sebe, taj izazov bi bio mnogo manji a samim tim i njihov talenat bi manje došao do izražaja. Na kraju to je bio i moj lični izazov da pokušam da dokažem da su čuda moguća i da su ljudi koje društvo percipira kao nesposobne za bilo šta u životu i te kako sposobni kada im se posveti dovoljno pažnje i vremena i kada se ohrabre na pravi način.

* Istakli ste više puta da niste imali nameru da pravite film s porukom, pa ipak „Oaza“ otvara pitanja vezana za osobe sa posebnim potrebama i njihovim željama, ljubavima, nadama. Koliko smo mi kao društvo osetljivi na to?

– Iskreno se nadam da ovaj film prevazilazi sistem komunikacije porukama sa publikom. Poruke sužavaju svest gledalaca i njihovo iskustvo, stavljaju ih u pasivnu poziciju nekoga ko poruke prima i reaguje onako kako mu one nalažu da treba da reaguje. Mislim da „Oaza“ komunicira emocijama, a ne porukama i da pruža jedno filmsko iskustvo koje je veoma otvoreno za različite interpretacije. Ona stavlja publiku direktno u poziciju junaka koje gleda na ekranu. Publici ne ostaje nikakav zaklon iza kojeg bi mogla da se sakrije. Niti može toliko dugo da žmuri.

* Koliko je „Oaza“ bliska priči i formi filma „Varvari“, koji je takođe snimljen sa naturščicima i koji se bavi mladima sa margine?

– U formi se bitno razlikuju pošto je moj prethodni film bio jedna intimna odiseja junaka koji prolazi kroz brodolome sopstvenog identiteta, dok su u „Oazi“ tri glavna junaka, gde nas svaki od njih vodi kroz svoj deo priče iz soptvene perspektive. Pošto je u pitanju ljubavni trougao, svaki od junaka ima svoj sopstveni subjektivni doživljaj iz koga gleda na drugo dvoje junaka i njihove međusobne odnose. Sama priča jednog i drugog filma nema preteranih dodirnih tačaka osim što govori o ljudima izopštenim iz društva.

* Tijana, Valentino i Marijana nagrađivani su na svetskim festivalima, kao i sam film. Kako oni reaguju na te vesti? Da li se uopšte nešto promenilo u njihovim životima s obzirom na situaciju sa pandemijom korona virusa?

– Vesti o nagradama koje film osvaja ih jako raduju, ali se u njihovim životima ništa bitno nije promenilo s obzirom na to da do sada nisu imali neposredan kontakt sa publikom. Ustanove socijalne zaštite su od početka pandemije zatvorene za posete izlaske, što je njihovu situaciju koja je već sama po sebi dovoljno teška još više zakomplikovalo. Da ne govorim o tome koliko im je šansi oduzelo da prvi put u životu otputuju van zemlje i predstave svoj film na kome su vredno radili.

* Pogodilo vas je što nisu mogli da prisustvuju svetskoj premijeri u Veneciju. Kako ste videli tu odluku?

– Za mene je to bio težak lični poraz što nisu mogli da prisustvuju svetskoj premijeri sopstvenog filma i što i dalje ne mogu da pogledaju film sa publikom i da sami dožive zasluženi aplauz sa svoj rad.

* Film je za ovo kratko vreme dobio jako mnogo nagrada. U ovom novom vremenu onlajn dešavanja i striminga, kako do vas dolaze rekacije publike? Kako obični gledaoci, a ne samo žiriji i selektori, prihvataju film?

– Do mene utisci o filmu dolaze u glavnom posredno i jako malo imam prilike da saznam reakcije obične publike osim onoga što se o filmu piše kroz različite medije i socijalne mreže.

* S tim u vezi, koliko aktuelna situacija utiče na arthaus kinematografiju? Festivali pokušavaju da opstanu u nekim hibridnim varijantama, ali čini se da striming servisi ipak nisu pogodan izbor za ovakvu vrstu filmova?

– Ono što je izvesno je da se ova situacija koristi za jednu trajnu promenu navika gledalaca koja podrazumeva smrt bioskopa kao kolateralnu štetu prelaska na pretplatničke platforme. Bioskopi neće sasvim izumreti, ali će njihov značaj postati marginalan u situaciji kada se na ideološkom polju svest konzumenata svaki dan bombarduje porukama da ostanemo kod kuće i da je svaki vid socijalizacije opasan. Pretvaranje filmova u „content“ trajno će izmeniti i sam film i njegovu estetiku i jezik. Filmovi će postati mnogo manje kompleksni idejno i produkciono jer će jedini kriterijum biti brza konzumacija. Sadržaji na platformama će se smenjivati toliko brzo da će neminovno kvalitet opadati. Festivali su prinuđeni da prelaze u onlajn izdanja i to je jedan ubrzani put ka sopstvenoj marginalizaciji i nestajanju. Jedino kako oni mogu opstati u ovoj situaciji je da stanu na stranu pokreta otpora koji će se do kraja boriti za to da je gledanje filmova kolektivni čin. Ali kao što vidimo, malo je onih koji imaju hrabrosti za tako nešto.

* Kakvi su dalji planovi? Kada će film imati domaću premijeru?

– Film nastavlja da se prikazuje na festivalima širom sveta, međutim neizvesnost tokova epidemije stvara neverovatne probleme da se napravi bilo kakva smislena distribucija. U ovakvoj situaciji je nemoguće planirati bilo šta i jedino možemo delovati poput gerilskih boraca, koji se okupljaju da izvedu određenu akciju kada je neprijatelj najslabiji i kada se najmanje tome nada, a zatim da bežimo svaki na svoju stranu, kad neprijatelj krene u odmazdu.

Kvalitet nikada nije bio glavni kriterijum u izboru srpskog kandidata za Oskara

* Kako gledate na sve to što se dešava u poslednje vreme u srpskoj kinematografiji, napadi na umetnike, ali i posebno na probleme sa odabirom srpskog kandidata za Oskara? Da li uopšte razmišljate da se prijavite naredne godine na taj konkurs, imajući u vidu da bez obzira na sav uspeh vašeg filma na najvažnijim svetskim festivalima, prednost opet može biti data nekom nacionalnom projektu (a takvih je nekoliko u razvoju)?

– Ne gajim preterani optimizam da bi „Oaza“ mogla da bude srpski kandidat za Oskara naredne godine, imajući u vidu na koji način su ti izbori pravljeni do sada i da kvalitet nikada nije bio glavni kriterijum. Ali me neizmerno raduje situacija u kojoj bi mogla da ozbiljno pokvari planove i oteža izbor nekog predodređenog favorita.

Goran Bogdan i Maruša Majer

Marijana Novakov, Valentino Zenuni i Tijana Marković uloge su spremali u okviru jednoipogodišnjeg procesa proba sa rediteljem Ikićem i ekipom filma „Oaza“. Pored pomenutog trojca, u ostalim ulogama pojavljuje se još oko 30 štićenika Doma „Sremčica“, a podršku su im pružile iskusne kolege Goran Bogdan, Maruša Majer i Draginja Voganjac. Film je realizovan u koprodukciji Srbije (Sense Production), Slovenije (Tramal Films), Holandije (Keplerfilm), BiH (SCCA/Pro.ba) i Francuske (Les Films d’Antoine), uz podršku nacionalnih filmskih centara, kao i fondova Evropske komisije i Saveta Evrope.