Priča o plemiću i otpadniku

Početkom osamdesetih, Ričards je heroin zamenio potocima alkohola, najviše viskijem i votkom, a burnu vezu sa Anitom Palenberg zamenio je brakom sa njujorškom lepoticom Pati Hansen. Taj stabilni brak traje i danas, međutim kad je sredio porodični život, Kit je morao da se suoči sa velikim potresima u svojoj najvažnijoj vezi – onoj sa Mikom Džegerom. Dok je Ričards vodio tešku i znojavu borbu protiv heroina, Džeger je preuzeo sve komande u Rolling Stonesima. Pevač je koncentrisao takvu moć da su ljudi počeli Stonese da identifikuju samo sa njim. „Pomagao mi je dok mi je bilo teško i na tome ću mu uvek biti zahvalan“, kaže Ričards. „Kad sam se izvukao iz svog pakla, rešio sam da mu se odužim i preuzmem deo odgovornosti. Ispostavilo se da on to nije želeo. Hteo je sam da vodi ceo šou“.
Osim oko preraspodele uticaja, Džeger i Ričards počeli su ozbiljno da se sukobljavaju oko pravca u kojem bi Stonesi trebalo da idu. Džeger je grupu pre svega video kao mašinu za pravljenje novca; u vreme albuma i turneje „Tattoo You“, on je uspeo da prvi spoji rokenrol sa visokoprofitabilnim kompanijama i obezbedi ogroman priliv sponzorskih para. S druge strane, Kit je oduvek imao, i očigledno će zauvek imati, averziju prema takvim aranžmanima. Kad je Stonesima predloženo da se napravi parfem koji bi se zvao „Satisfaction“, Mik je odmah viknuo da hoće, kao što redovno čini kad su takve stvari u pitanju. Kit je, kao i uvek, viknuo da neće: „Ni za milion jebenih godina neću dozvoliti da se moje ime nađe na nekoj glupavoj bočici!“

Pad sa merdevina, drveta, žbuna…

Osamdesetih i devedesetih, Džeger je uspeo da Stonese pretvori u jednu od najvećih of-šor kompanija na svetu. Ričards je smetao koliko god je mogao: na primer, pred turneju „Bridges To Babylon“, koju je sponzorisao proizvođač mobilnih telefona Sprint, našao je za shodno da izjavi: „Telefoni su prokletstvo celog mog života, a ovi mobilni su tek katastrofa“. Potom je svoje razmišljanje kompletirao zaključkom da su Sprintovi proizvodi „sranje“. Osim toga, pred početak evropskog dela turneje, pao je sa merdevina i slomio rebra, pa su prvi termini morali da budu pomerani. Prošle godine je, pak, pao sa drveta (ili, kako sada tvrdi, žbuna, što stvar samo čini bizarnijom). U svakom slučaju, završio je na operacionom stolu, a prvi koncerti evropskog dela turneje „A Bigger Bang“ bili su odloženi.

U sličnom ključu Ričards je komentarisao i Džegerov pristanak da bude proglašen vitezom. „Osetio sam bes zbog Mikovog slepila i glupavosti“, govorio je. „Ne vidim razlog da bilo šta prihvatimo od establišmenta koji je jednom pokušao da nas uništi. Mik se pravdao da je Toni Bler to tražio od njega. Kao da je to neki izgovor. Kao da čovek mora prihvatiti sve što mu se ponudi. Kao da je nemoguće odbiti bilo šta. Ali, Mik je već toliko puta u životu zasrao stvar, da ovo više i ne pravi neku razliku“.
Sredinom osamdesetih, Džeger je, na primer, „zasrao stvar“ otpočevši solo karijeru. Još uvek živeći u vremenu kad je publika poistovećivala Rolling Stonese sa njim, pomislio je da može i sam, pa je snimio albume „She’s The Boss“ i „Primitive Cool“. Odbio je da sa grupom ide na turneju posle „Dirty Work“, najslabijeg albuma u karijeri Stonesa. Umesto toga, odlučio je da drži sopstvene koncerte. Ričards je poludeo: „Prerezaću mu vrat ako ode na solo turneju!“, urlao je u novinama.
Posle izvesnog vremena, popunjenog međusobnim uvredama, Kit je digao ruke od Džegera, nateran da i sam krene u solo vode. Već njegov prvi album „Talk Is Cheap“ bio je prihvaćen neuporedivo bolje nego Džegerove ploče. Kad je video koliko je Ričardsov autoritet porastao među fanovima, Mik je sazvao sastanak Stonesa. Kit je u svom tipičnom maniru, velikodušno i džentlmenski, usred svojih poslova, prihvatio novo okupljanje grupe. The Rolling Stones su se, 1989. godine, pojavili sa blistavim albumom „Steel Wheels“ i turnejom koja ih je vratila na mesto vodeće svetske koncertne atrakcije.
Nastavlja se