Priča o tome "šta se praviš da ne vidiš"

Prvi deo triptiha je drama „Leni“ slovačkih autora Valerije Šulcove i Romana Olekšaka koja govori o fiktivnom susretu Leni Rifenštal sa Džonijem Karsonom, američkim šoumenom 1974. Drugi deo je adaptacija eseja „Fascinantni fašizam“ Susan Sontag, a treći „Film“, koji je zapravo nastao iz potrebe da se čuje mišljenje filmskih reditelja različitih generacija i različitih iskustava o fenomenu Rifenštal. Kako kaže, imala je potrebu za dijalogom, a ne za rediteljskim monologom, te je u suštini predstava multimedijalni esej o Leni Rifenštal kao paradigmi lepote i zla.

 Leni Rifenštal se pravdala da njena odgovornost nije bila prema nacizmu nego prema umetnosti. Da li je zbog toga njen zločin još veći?

– Kada pričamo o Leni, sudaramo se sa mnogim pitanjima povezanim sa etičkim i estetskim fenomenom i sa činjenicom da je ona posle Drugog svetskog rata denacifikovana. Njeno delo je u istoriji filmske umetnosti visoko vrednovano. Pa ipak, uz njen lik uvek se pojavljuje i lik Adolfa Hitlera. U svojim sećanjima ona opisuje svoju fascinaciju Hitlerom i kako je, kad ga je prvi put videla i čula kako govori masi, postala zakleti nacionalsocijalista. Poslala mu je telegram, na njenu inicijativu došlo je do njihovog upoznavanja. On se njoj divio kao glumici i rediteljki filma „Plava svetlost“, koji je dobio drugu nagradu na Festivalu u Veneciji. Tim susretom profitirali su i umetnica i diktator. Ona je dobila neograničena sredstva da snima filmove, postala vodeći reditelj Trećeg rajha, on je dobio filmsku mitsku auru. Za film „Trijumf volje“ Hitler je napisao: „Film predstavlja nenadmašivu glorifikaciju lepote i snage našeg pokreta!“ Uautobiografiji piše kako ona nije znala šta je levo a šta desno u politici, te da je, dok je snimala partijski skup u Nirnbergu, film „Trijumf volje“, isključivo razmišljala kako da napravi dobar film, koji neće biti monoton, dosadan, kako da postavi kamere, kako da komponuje filmsku sliku. Poetizovala je taj skup. Dala mu je mitsku dimenziju. Hitler se pravo sa neba, kroz oblake, u avionu spušta nad romantično slikan Nirnberg. Kao božanstvo.

Benjamin je govorio da fašizam znači estetizaciju politike…

– Susan Sontag kaže za Leni Rifenštal da je od istorije napravila teatar. A Gebels da je državnik i umetnik, a politika najviša umetnost! Priča oko Leni Rifenštal je priča i o tome šta u stvarnosti želiš da vidiš a šta ne, šta se praviš da ne vidiš. Ona se branila govoreći da je devedeset odsto Nemaca verovalo u ono u šta i ona. Pita se šta je trebalo da radi. Doslovno kaže: „Šta je trebalo da uradim, dao odem u pokret otpora?“

 Da li se u toj estetici zapravo krije taj „zavodljivi šarm“ fašizma, koji nikako da potpuno nestane?

– Ne postoji zavodljivi šarm fašizma. Fašizam je ogavan, civilizacijski neprihvatljiv, i nije nestao sa završetkom Drugog svetskog rata. Prisutan je i danas u različitim sferama života, u različitim kultovima. Postoje ljudi koji fašističke ideale pakuju tako da ih nije uvek lako prepoznati.

Činjenica je da radite predstavu o rehabilitaciji zločina u trenutku kada se vodi postupak za rehabilitaciju Milana Nedića…

– Rehabilitacija Milana Nedića, koliko god se ona nazivala „građanskom“ rehabilitacijom a ne tobož istorijskom, u suštini je rehabilitacija fašizma. Da li smo došli do one tačke posrnuća da su nam fašisti prihvatljivi?! To je zločin i prema prošlosti i prema sadašnjosti i prema budućnosti. Već dve decenije smo u retrogradnom procesu rehabilitacija, na razne načine, kvislinga, fašista, i degradiranja antifašizma. Možda je Nedić bio „srpska majka“, kako ga zovu zbog spašavanja Srba iz NDH, ali jevrejska, komunistička i antifašistička zasigurno nije.

Može li umetnik biti apolitičan?

– Može. Zavisi od čoveka. Loše je propisivati kakav bi umetnik trebalo da bude i kakva bi umetnost trebalo da bude, kakve knjige da se pišu, kakve predstave prave… Neko stvara u tišini svog bića. Neko u buci vremena. Neko je uplašen a neko se javno izlaže do granica samoranjavanja. Neko se nasloni na svaku vlast, mada nijedna vlast nema moć da vam poveća talenat ali može da osigura karijeru, realizaciju ambicija. Možda je umetnički ćutati, povući se u svetove svog dela, ali meni nije ljudski ćutati kad vidiš zlo a imaš, recimo, mogućnost da javno ukažeš na zlo.

Zašto je važno da Leni Rifenštal vodi dijalog o svom životu sa jednim novinarom?

– Novinari takođe imaju odgovornost. Ali ovo je vreme degradacije i umetnika i novinara. Ta degradacija je prisutna na raznim planovima. Za mene je recimo potpuno neprihvatljivo da novinari imaju toliko nižu platu od ljudi koji sede u menadžmentu. Zašto bi oni gore imali više novca nego oni dole koji pišu ono što čitamo. Pitanje je i ko piše u interesu građanina danas, a ko u interesu raznih moćnika – političkih, ekonomskih… Možda su danas političari umislili da su oni i novinari kao što su poverovali da su i arhitekte u bukvalnom i metaforičkom smislu.

Prva režija posle uspeha sa „Ministarkom“

– Ova predstava je nastala zahvaljujući ljudima koji su želeli da svoj privatni novac ulože u umetnost. Sredstva koja sam dobila od Bitef teatra i Ministarstva kulture bila su nedovoljna za nastanak ikakve predstave u pozorištu kao što je Bitef, koje nema svoj stalni ansambl ni radionice za izradu dekora i kostima, ni šminkera ni suflera. Neverovatno je da posle „Gospođe ministarke“, čija je premijera bila 8. oktobra 2013, nisam uspela da otvorim vrata bilo kom projektu u Srbiji, bez obzira da li me je neko zvao ili sam to sama nudila. To je nenormalno, a zapravo je tako normalno, s obzirom na to da znamo šta je tema te predstave – politička travestija. Nije normalno da umetnik koji je režirao predstavu koja ima tolike nagrade i toliki broj gledalaca – više od 30.000, bude nepotreban bilo kom pozorištu u Srbiji. Utoliko je moja zahvalnost Bitef teatru beskrajna – ističe Tatjana Mandić Rigonat.

O predstavi

Predstava „Leni“ je prva režija Tatjane Mandić Rigonat u Bitef teatru od „Lolite“ 1996. godine. U predstavi igraju:Vladica Milosavljević, Goran Jevtić, Branka Petrić, Nenad Heraković i Katarina Marković. Sam komad je triptih, prvi deo nastao je na osnovu drame Valerije Šulcove i Romana Olekšaka, drugi je inspirisan esejom Sunsan Sontag „Fascinantni fašizam“, dok je treći deo film koji je režirao Nikola Ljuca, i u kojem o Leni Rifenštal govore filmski autori – Lazar Stojanović, Srđan Dragojević i Mila Turajlić.