Pričali smo neprekidno

Po zidovima socrealističko-industrijskog dizajna (na kraju krajeva, i to je bila fabrika – fabrika za proizvodnju odojčadi), džikljala su mala stabla, izrasla iz semena koje je vetar naneo.

Prozori su bili pokriveni plavom hartijom i kartonima.

Nije bilo tople vode, nije bilo ni najobičnijih lekova.

Trudnice su ležale po dve u jednom krevetu, čekajući svaka svoj usud.

Iz porođajne sale odzvanjali su užasni urlici.

Marija je, u toj apokaliptičnoj bedi, rodila dva dečaka sa zvezdama na čelima.

Došli su na svet zagrljeni i zagledani jedan drugom u oči.

Tako ih je zatekao Konstantin, kada je ušao, noseći nekoliko uvelih cvetova u ruci, prošao pored reljefa gipsane žene rasporene tako da se video položaj fetusa glavom nadole u utrobi i, kada je, posle bezbroj hodnika sa otpalim malterom, pronašao sobu s porodiljama: Marija na krevetu, lica providnog od tolikog bola, ali s radosnim osmehom, a desno i levo od nje, s glavicama na jastuku i umotani poput larvi u pelene, ja i Viktor.

Ne znam koji je od nas bio desno a koji levo, jer smo bili potpuno identični, dve male kompaktne skulpture izvajane u nekoj krhkoj i prozračnoj materiji poput mesa puževa ili vodenih meduza.

Tako je počela naša simbioza s mamom, najčarobnija priča koju bih ikada mogao ispričati.

Nakon dva dana su nas doneli kući, tata sa mnom u naručju, mama s Viktorom, ili možda obrnuto, svakako nisu znali, a neće znati ni narednih nekoliko nedelja, koji je koji od nas dvojice, a ionako nije ni bilo važno.

Bili smo Mirčaviktor ili Viktormirča, i možda smo takvi ostali i do dana današnjeg.

Od trenutka kad su nas doneli kući, u sobicu s betonskim podom u kojoj se živelo, kuvalo i spavalo, tata je nestao.

Celog života ostaće gost, sve istrošenija i umornija silueta koja se pojavljivala uveče, dok bismo mi ceo dan uživali u maminom belom telu, beskrajno dobrom i hranljivom.

Rastao sam oči u oči s Viktorom.

Moj brat rastao je oči u oči sa mnom.

Obojica smo u oči gledali mamu, približenih lica, s ljubavlju koja je zračila tako jako da su nam se oči izobličavale, postajale vodenaste (pune neke smeđe, tamne vode), širile se kao kapljice žȉve, dodirivale se i do kraja se slivale u jedno jedino veliko, mudro i sveobuhvatno oko.

Mirča.

Mama.

Viktor.

Kao nekakav iskričav triptih, kao da je veliki Gentski oltar najednom ispunio našu sobicu iz predgrađa.

Kada je izlazila u dvorište kuće sa sobama na iznajmljivanje u kojoj je živela, sa po jednim od nas na svakoj ruci, kad je prolazila kroz redove cinija i procvetalih oleandera, čitava fauna te zgrade u obliku slova U, s galerijom na spratu, svi svodnici i lopovi i prostitutke i prosjaci i propali trgovci i kalfe i čizmari i skupljači perja tu nagomilani, prekidali bi svoje rasprave i večita vređanja i klanjali se kao pred nekim čudom.

Hvatali bi nas za fine ručice, milovali naše pramenove tanke kao paukove mreže, pravili ludačke opklade da je dečak s desne strane Mirča, a onaj s leve Viktor, ili obratno, a mama, kada bi je pitali, ne bi ništa govorila, samo bi se smeškala, ponosna kao da na jednoj ruci nosi mesec a na drugoj sunce.

Voleli smo se s mamom, slivali smo se s mamom.

Očarani smo posmatrali kapljice mleka s vrha njenih bradavica: tom tvari je ona bila ispunjena iznutra.

Kada smo malo porasli, oko druge godine, mama bi sedela na krevetu, sa po jednim od nas na svakoj nozi i pričala nam bez kraja i konca dok bi peglala veš svojom peglom na ugalj, ili mešala u svojim šerpama sa čorbom od štavlja.

A mi smo pričali, pričali smo neprekidno, uplitali smo zlatne konce naših glasova s maminim lanenim glasom, u vazduhu što je mirisao na žar pleli smo tepih od reči, tepanja i smeha do suza…

Prevod s rumunskog: Oana Hergenreter

Autor je poznati rumunski pisac čija je priča objavljena u Antologiji savremene rumunske priče u izdanju Arhipelaga.