Priče iz karantina: Kako se živi kad se nema

Već nedeljama se vrte vesti o haosu u Kini. Virus koji ne prašta, korona – covid -19, za sve nas nepoznata situacija, ali tog jutra su se stvari drastično promenile. Ostala sam zaleđena, spiker izgovara da je vanredno stanje u Italiji.

Osetila sam da mi tlo pod nogama izmiče. Helena, cerka moja, oseća moju uznemirenost i skače iz kreveta. Upitnim pogledom traži odgovor. Ćutim kao da sam nema. U trenutku mi prolazi čitav život. Strah je u pitanju – nepoznati čin naše životne predstave koja počinje od kraja… Karantin! Kreće smrt! Žrtava svakim danom sve više. Panika! Stanje rata, kazu svi. Odjednom nestašica brašna, alkohola…

LJudi se preobrazili. Jurnjava za nekim maskama kojih nema. Menja se standard.

Razmišljam, nije više ništa kao što je bilo. Hoće li se vratiti vreme normale? Ko zna?!

Moja aktivnost se preobrazila u nošenje namirnica starijim ljudima, čekanje u redovima. Na momenat mi dođe da ostavim sve i vratim se u svoj rodni grad, da me sakrije u moje rodno Vranje. Ne moze! Borimo se protiv nevidljivog neprijatelja.

Prolaze dani, umorna sam od brige… Razmišljajući tako u sopstvenoj tišini, okrenem se oko sebe i shvatim da je ovo ne samo negativan trenutak, već i trenutak velikog svetskog obračuna, da sam tako malena i nevažna i da me ta moja nemoć dovodi do ludila, a onda se setim da jednostavno prihvatim da nisam jedina i da okrenem kolo igre. Organizujemo dane zajedno sa mojom fantastičnom ćerkom Helenom, dvadesetogodišnjakinjom. U jednom se momentu trgnem i jednostavno počnem da razmišljam o strpljenju i opstanku, o čuvanju mentalne snage. Naoružale smo se strpljenjem i delimo malo radosti koja nam je ostala. Na kraju, ja sam majka i dužna sam da svoje čedo utešim i razdragam. Jasno mi je da smo još uvek u pramenu magle, ali se moj duh uporno bori protiv ove teške svetske pošasti koja je snašla i mene i moju familiju usred belog sveta.

Italija plače! Osim sirena hitne pomoći i zvona crkve, mrtva tišina. Već pedeset dana. Ali se ipak ne damo. Jutarnji sport, dobra knjiga, dugi razgovori o običnim svakodnevnim stvarima, koje smo davno zapostavili, golicanje u krevetu i tuča jastucima, evociranje uspomena preko fotoalbuma i dobra podnevna kuhinja nam pomaže i razvedruje. Bacile smo se na spremanje po kojekakvim receptima moje bake Natalije, koja me je u davnoj vranjskoj Zagrebačkoj 69 učila kako se živi kad se nema. Primenjujem savete mojih predaka i čekamo mir.

Poručujem ljudima da budu strpljivi, da budu jaki i, pre svega, humani. Da ne dozvolimo da nas virus egoizma ubije. Da ne zaboravimo da će i za nas opet biti sunca, da će se deca veseliti, da ne zaboravimo da je moguće ostati zdrav u jednom svetu tako bolesnom.

Verujem u sve nas. Verujem u nove klince. Verujem u život.