PRIČE IZ SUDNICE

U ime naroda, Opštinski sud u Kikindi donosi presudu da je Željko Bodrožić iz Kikinde, novinar i urednik „Kikindskih“, od oca Slobodana i majke Perse, otac troje maloletne dece… kriv jer je u tekstu „Reč ima fašista“, objavljenom u Kikindskim 3. oktobra 2003. godine, oklevetao i uvredio tužitelja Jovana Pejina, istoričara i publicistu iz Beograda, rođenog u Kikindi, nazvavši ga „fašistom“ i „idiotom“. Sud je u parničnom postupku odlučio da Kikindske i Bodrožić imaju platiti Pejinu 120 hiljada dinara „na ime nematerijalne štete za pretrpljene duševne boli usled povrede časti, ugleda i dostojanstva“.
Tako, između ostalog, glasi jedna od mojih ko zna koliko osuđujućih presuda u kikindskom sudu zbog dela klevete i uvrede mojih „časnih i uglednih“ sugrađana. A ovaj slučaj ću malo prepričati, jer je paradigmatičan i pokazuje kako u našoj Srbijici ni fašistu ne možeš nazvati pravim imenom, a da ne budeš kažnjen.
„Pa, crni Bodrožiću, što baš ti to moraš da napišeš da je on fašista? Zar ti nije dosta kazni?“, pitala me je pre prvog ročišta predsednica kikindskog suda. Njenoj koleginici koja je vodila postupak pokušao sam to da objasnim, ali džaba! I Okružni sud se složio sa kikindskim i onda mi je zbog izrečene kazne nekoliko meseci obustavljan veći deo plate. Sada je slučaj pred Sudom u Strazburu pa se nadam da će evropske sudije razumeti zašto sam za istoričara Pejina napisao da je fašista. I idiot, naravno.
E, taj Pejin je krajem osamdesetih i početkom devedesetih redovno objavljivao svoje istoriografske radove, ali i stavove o aktuelnim političkim pitanjima, u lokalnom nedeljniku Komuna, koji je uređivao Rajko Rajo Popović, tada i predsednik Skupštine opštine Kikinda i direktor i urednik jedinih novina i jedinog radija u gradu. (Kasnije je Rajo postao poznat i po silnim tužbama protiv Kikindskih, a po onom Šešeljevom Zakonu o informisanju). Iz broja u broj moj „časni i ugledni“ tužitelj nazivao je sve koji su u Kikindi bili protiv Miloševića „vojvođanskim ustašama“ ili „mentalno retardiranim ništarijama“, tokom građanskih protesta objašnjavao je kako demostranti „riču“, a povrh svega imaju i „epileptičan mozak“… Uz to je godinama objašnjavao koliko su zli Mađari i Hrvati, čak mu je Rajo štampao i knjigu „Mađarski revizionizam i hrvatski separatizam“. Poslednji put se kod Raje oglasio u oktobru 2000. godine, nekoliko dana pre pada Miloševića.
Za svojim mudrim i doslednim vođom nije dugo patio, jer je našao novog. Početkom 2001. godine imenovan je za direktora Istorijskog arhiva Srbije, a na predlog – pogađate – Demokratske stranke Srbije. Kako mu je novi vođa preuzeo politiku starog, tako je i on nastavio sa iznošenjem svojih političkih i istorijskih pogleda. Uz to je postao jedan od lidera Srpskog nacionalnog pokreta „Svetozar Miletić“, organizacije koja okuplja starije vojvođanske nacoše. Oni mlađi su u „Obrazu“.
Šansu da kaže šta mu je na duši Pejin je dobijao tih godina u Svedoku, Politici ekspres i sličnim štampanim stvarima, a vrhunac je bilo gostovanje krajem septembra 2003. godine u emisiji „Otkopčano“ TV Novi Sad. Tu se Pejin baš „raskopčao“ i lepo objasnio gledaocima vojvođanske javne televizije kako je Baranja pod hrvatskom okupacijom, kako su Slovaci, Rumuni i pre svih Mađari u Vojvodini kolonisti, odnosno da su u 10. veku došli zajedno na ove prostore, gde su Srbi tada već bili nastanjeni. Po Pejinu Hrvata uopšte i nema u Vojvodini, već su to sve Bunjevci, a vrhunac je bila izjava da su Mađari u većini i u suštini Sloveni, što je potkrepio tvrdnjom da Mađari upravo zbog toga imaju „tako lepa slovenska lica“.
I onda ja iste nedelje napišem da je Pejin fašista, da je Televizija Novi Sad najgora stanica, da je takav i urednik i voditelj sporne emisije… Reagovala je i grupa novosadskih univerzitetskih profesora i advokata i podnela krivičnu prijavu protiv Pejina. Tužilac naravno nije reagovao.
Na sudskom procesu u Kikindi, sudinica nije želela da prihvati silne Pejinove tekstove koje smo priložili. Nije želela ni da pogleda spornu emisiju. Onda smo joj predložili da u dokazni materijal uvrsti barem transkript emisije, a ona je pitala: „Šta je to transkript?“ Objasnili smo joj „šta je to“, ali bez rezultata, jer je i „to“ odbila. A nama je bilo jasno da smo izgubili.
Tužitelj je skrušeno govorio kako su se svi u njegovom okruženju potresli zbog tog teksta, kako je on istoričar od imena i kako je samo citirao mađarske kolege, pa ispada da i oni kanda tvrde isto da su Mađari, u stvari, Sloveni. Videlo se da i mladoj sudinici baš godi to objašnjenje o stvarnom poreklu Mađara.
Po presudi se da zaključiti da onom koji izgovara najstrašnije reči sud štiti čast, ugled i dostojanstvo, a kažnjen biva onaj koji ukazuje na opasne reči mržnje i podela.