„Šta je, u dubini duše, ispravno, a šta je pogrešno? Šta je laž, a šta je istina? Šta je moralno, a šta nemoralno?
I kakav stav prema svemu tome imati?“, pitali su se filmski režiser Kristof Kišlovski i advokat Kristof Pisjevič kada su 1983. otpočeli rad na internacionalnom filmskom ciklusu „Dekalog“, koji je, shodno Bibliji, u deset epizoda osvetlio značenje deset zapovesti u savremenoj sekularnoj stvarnosti.
U širokoj društvenoj panorami oni pripovedaju o univerzalnim, duboko privatnim i ličnim situacijama, koje su „fiktivne, ali koje mogu nastupiti u životu svakoga od nas“. Momenti u kojima naprasno čitavi koncepti života budu dovedeni u pitanje. Ekonomska recesija, socijalne razlike i pokret otpora u nastanku postaju pozadina zbivanja, kao i odsustvo Boga koji ljudima, suočenim sa tajnama života, nije od pomoći.
Španski (baskijski) pozorišni režiser Kalisto Bjeto, koji je slavu stekao i senzacionalnim inscenacijama operskih produkcija, umetnički direktor Teatro Arriaga u Bilbau, postavio je na scenu „Dekalog“. On razvija ovaj filmski materijal na nov način pripovedanja u kome odnos između tradicionalnih vrednosti i aktuelne realnosti, između umetnosti i stvarnosti, biva iznova ispitivan u duhu Kišlovskog.
Bjeto koji inače rado provocira scenama nasilja ili seksualizovanim operskim inscenacijama, ovde se ne interesuje ni za kakve provokacije, već svu pažnju usmerava na momenat odluke, odnosnom na ono šta ljudi u tim momentima čine. On protagoniste izvodi pod jarku svetlost reflektora, gotovo na ivicu očajanja, eksponira ih i kao pod uveličavajućim staklom posmatra njihovu neodlučnost, njihovu odluku i na kraju užas nad onim što se iz takve odluke dogodilo.
Priče o ljubavi i odgovornosti, srdžbi i ravnodušnosti, istinoljubivosti i lažima, nadama i spasenju čine široku paletu deset zapovesti koje Bjeto nekonvencionalno uprizoruje. Mizanscen je duboka tamna bina sa predimenzioniranim pokretnim tablama koje metaforički asociraju na Mojsijeve tablice, koje se formiraju i u vidu oltara, asocirajući na judeo-hrišćanske osnove našeg kulturnog kruga. One su ujedno i projekcione ravni za video simulacije. Tako je na momente u crno-beloj tehnici projektovan Izenhajmski oltar da bi se u docnijim scenama mogli videti difuzni inserti porno-filmova, doduše i na sreću, zamagljeni.
Tama i duboka tišina lebde nad ovom postavkom od dva sata i deset minuta u kojoj je trideset glumaca u pokretu i dijalozima. Premijerna publika pozdravila ih je sa euforijom posle višenedeljne nametnute izolacije.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
