Foto: Privatna arhiva– Naš prethodni susret bio je u proleće, a sada je već jesen. I njenim dolaskom oni su pobedili, moj prijatelju Jakove – Masterson lagano zatvori vrata ka tremu, spusti zavese i velike borove cepanice dodade u kamin.
– Ja… Nisam znao… Ili ne: znao sam da se nešto kroji, ali nisam očekivao…
– Ako bismo mogli da očekujemo zlo, to bi se verovatno nazvalo pukom sudbinom. Ali, nažalost, odavno niko nije uspeo da zaviri iza ogledala. Samo žalim što večeras nemam čim da te utešim ili da te darujem barem malo lažnom nadom. Ne može. Malo nemoći učiniće da se osećaš dobro. Po prirodi si pozitivan i, naravno, to te je zeznulo.
– Sve više shvatam da je milion puta bolje da si glup nego da u šaci držiš bar iglicu istine…
– Oh, Jakove, ti nikako nisi prvi koji ispituje muke življenja. Ali vidiš: godišnja doba su se opet promenila. Za mesec dana sigurno će početi da pada sneg, pokriće semena, a iz mračne utrobe majke-zemlje u proleće će opet porasti. Živi zeleni izdanak će stati pred našim očima. I tako – svake godine. Eto, to je čudo, i zato je vredno uživati dok smo još ovde.
– Nikad nisam poricao život. I neću to činiti. Ali moj život, tvoj, Mastersone, ili život svakog čoveka pojedinačno – samo to me dotiče. Zašto se, kada se svi životi isprepliću sa onim što nazivamo društvom, stvara bič koji nas neprestano bičuje, voljom zlog ukrotitelja zveri. Mi ga sami pletemo i sami sebe bičujemo po leđima.
– Jakove, ti si ozbiljan naučnik. I zato te molim, ne pokušavaj sada da postaješ pisac, ili – ne daj, Bože – pesnik! – nasmeja se Masterson. – Tvoja snaga je već testirana. Kalio si se u bici, dobio si znanje o kome se može sanjati.
– Da, i to je teret za koji nisam bio spreman.
– Niko nije spreman za svoj teret. Ono što vidim u tebi je da si postao slobodan.
– Zar sloboda nije najstrašnije prokletstvo?
– Zavisi. Ne zaboravljaj ipak da se rađamo i umiremo sami, bez takozvanog društva oko sebe. I ne samo to. Najgore je što umiremo odvojeni od naših najvoljenijih bića. To je i osnova kruga sudbine i nekako je okrutno. Zato nas je priroda napunila slobodom. Što više crpimo tu energiju i ne bežimo od nje, toliko naše duše postaju smirenije i opuštenije podnose početak i rastanak.
– Hmm… Bez dogovora sa delom, znači?
– Pa oni su i nemogući.
– Nemogući, da. Znaš li koliko sam se trudio? Napisao sam detaljno pismo Borgu, priložio sam svu dokumentaciju, intervjue, slike, dubinske analize, naučne nalaze, sve…
– Imam loše vesti za tebe: Borg nije primio tvoje pismo.
– Šta?
– Oh, budi siguran. Ti… Na čiju adresu si poslao?
– Na njegovu, u Institut.
– Pa, mogu da se kladim da je stiglo do novog gospodara Citadele – Hardklifa. On ga je, u najboljem slučaju, uništio.
– U najboljem slučaju?
– Da, zato što je hijena Hardklif sto posto smestio celo tvoje istraživanje u tajnu arhivu, zajedno s tvojim pismom akademiku.
– S kojim ciljem?
– Jakove, smatram da sam ti prijatelj. I kao takav, moram večeras da te upozorim na ozbiljnu opasnost koja se nadvila nad tobom.
– Neposredna opasnost?
– Ne, pre bih rekao hipotetička i latentna, ali dugotrajna…
– Odnosno?
– Pa, dok je Konkvistador na čelu Instituta, on će se sećati i držati dokaze da si ti bio Borgov poslednji bliski čovek. A znaš koliko je general ispunjen mržnjom.
Prevod s bugarskog: Elizabeta Georgiev
Autor je bugarski romansijer i pripovedač čiji je roman Raptus nedavno objavljen u izdanju Arhipelaga, u ediciji 100 slovenskih romana.
_________________________________________________
(c) za srpski jezik: „Arhipelag“
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
