Prijateljska emotivna hemija

Dugo iščekivano ovogodišnje izdanje koncerta slavnog violiniste Romana Simovića i njegovih umetničkih prijatelja na KotorArt festivalu, pretvorilo se u zbilji u zadivljujući kompleks kamernog muziciranja, sačinjen od dve veličanstvene gromade. Najpre smo tako slušali Klavirski kvartet u ce-molu br. 3 op. 60 Johanesa Bramsa, a potom u drugom delu koncerta i neverovatan Klavirski kvintet u ef-molu Sezara Franka.

Zaista izazovan izbor za jedan letnji festival! Ipak, imajući na umu visoke ideale samog KotorArta, kao i one Romana Simovića, ovakav večernji program u Crkvi Sv. Duha sasvim je očekivan. Izabrati najbolje od najboljeg, upustiti se u ozbiljnu avanturu pronicanja u samu srž muzike, povesti i publiku na ovako uzvišeno putešestvije – to može samo Roman, bujni violinista i koncert-majstor Londonskog simfonijskog orkestra. A harizmatični violončelista Narek Haknazarjan, solista i sam na prethodnom koncertu, sada je deo Romanovog ‘benda’ ovde.

Uvod sa Bramsovim Klavirskim kvartetom br. 3 bio je već dovoljan za čitavo veče. Gusto simfonijsko tkivo, moć i aktivitet uključeni na ono najdublje u umetničkim dušama, Roman i Narek po obodima instrumentalne konstrukcije, a između vibrantni pijanista Sajmon Kroford-Filips i fini doprinosi violistkinje Blajt Teh-Engstrem.

Prijateljska emotivna hemija višeg reda, a ne tek samo sviračka uigranost, uzdiže se pred vama u zvuku i doslovno na gotovo vidljiv način. Betovenovski poletan Skerco ili Narekova krasna naracija na početku Andantea ostaju vam u sluhu dugo i nakon isteka koncerta. Sveprisutan klavir Sajmona Kroforda-Filipsa, njegov meki a bespogovoran doticaj, raskošni je ćilim sa kojeg uzleće britka fantazija Romana Simovića, kao plemenitog lidera kvarteta.

No, Frankov Klavirski kvintet koji sledi, vrsta je istinskog spiritualnog iskustva u ovim svetim odajama. Zvuk koji skoro da ne možete primiti odjednom sluhom u svoj njegovoj slojevitosti, ambiciozna usredsređenja okupljenih umetnika – ovde se umesto Teh-Engstrem pojavljuju dve nove dame, čulna violinistkinja Frančeska Dego i violistkinja puna odlučnosti i inicijative Milena Simović – eksplozivni vrhunci duž čitave interpretacije, kao i filigranski osmišljeni detalji, čine ovu supergrupu živim ansamblom ljudskih bića obdarenih jednom sasvim specijalnom prosvetljenošću, koja se zaista retko sreće na koncertnom podijumu ovih dana.

A Roman Simović? Čujan i u snazi i u delikatnosti, hraneći vatrom svoje prijatelje u svirci, on prosto svojom nepomućenom umetničkom energijom neprestano dejstvuje, podstiče, inspiriše, a bez ikakve razmetljivosti. Kakva je samo sreća moći ga slušati u ovom našem vremenu.