Prijedor u Sarajevu

Predstavu po tom romanu, koji govori o Prijedoru kao, kako veli pisac, „nekoj rupi svijeta, poznatoj po ratnim zločinima, logorima i slikarima“, režirao je Kokan Mladenović u Sarajevu, u Kamernom teatru 55.

Predstava na momente doseže potresni tragički efekat, naročito u snažnim, herojski pribranim i jezički monumentalnim monolozima vrsne glumice, velike tragetkinje Tatjane Šojić. Nekoliko je, međutim, dramaturško-rediteljskih krivih postupaka koji drastično umanjuju tragički efekat predstave kao celine.

Najpre, uvod je predug, zauzima gotovo čitav sat od ukupno dva sata i dvadeset minuta predstave. To je enormno duga ekspozicija, koja ima za cilj da pokaže mirnodopski, solidni multikonfesionalni, višenacionalni život u toleranciji, pre nego što će nastupiti nacionalistička pomama, na talasu politike etničkog čišćenja i genocida.

Usred jednog slavlja, na kojem su, kao komšije, prijatelji i svojta, prisutni i Srbi i Muslimani (koji će se nekoliko godina potom kao nacija zvanično prozvati Bošnjacima), onog trenutka kad se objavi da Muslimani treba da na prozorima svojih kuća i stanova istaknu bele zastave, a da na ulice izlaze s belim trakama na nadlakticama, upravo onako kako su to bili obavezni da čine Jevreji u Trećem Rajhu – dakle, u momentu u kojem se neminovno uviđa najdirektnija sličnost srpske miloševićevskoplavšićkinskokaradžićevske politike prema Muslimanima kao politike nemačkih nacista prema Jevrejima – predstava zapravo počinje.

Sve što smo dotad gledali, bila je bespotrebno dugotrajna ilustracija lepog suživota koji će se, evo, namah prekinuti. Čitav taj jedan sat predstave bio je, kad se uzme u obzir događaj koji sledi, neshvatljivo dosadan, jer je buket scena samo varirao potpuno isti sadržaj, ilustrujući ga opštim mestima suživota iz različitih vremenskih dekada jugoslovenskog socijalizma, a intenzitet radnje je u tim scenama i među njima uvek bio isti, u legatu i jednoličnom ritmu. Predstava je, dakle, morala početi onda kad uistinu i započinje, in medias res, i to tim strašnim, stravičnim slučajem, kojim je intenzitet straha i saosećanja podignutim na najviši stepen tragičke napetosti.

Druga stvar koja je u predstavi pomutila dostojanstvo tragičnosti sadržaja romana, naime, sadržaja stvarnosti koji je roman oblikovao, jeste scenografski element, naime korišćenje lego kocki za izradu zgrade, u kojoj se glavnina radnje odvija, ali i oružja i figura vojnika te kamiona, u istoj toj kolekciji Lego.

Zbog tragičnosti stvarnih događaja o kojima je ovde reč, koristiću krajnje obazrivo termine da opišem ovaj scenografski i, pre svega, rediteljski veoma pogrešan, nedoličan potez: banalizacija tragičkog iskustva. To je nulti stepen mašte, a veliki tragični događaji, kakav je i grozomorni genocidni čin obeležavanja, izgona i masovnog ubijanja Muslimana u Prijedoru, zahtevaju, kako nas je o tome učio još Homer, najvišu napetost stvaralačke mašte.

Treće, ono je što zapravo dolazi prvo: neprikladan izbor pozorišnog doma događaju u predstavi. Predstavu o zločinu u Prijedoru, moralno je odgovorno režirati u Prijedoru, ili u Banjoj Luci, koja je i centar srpskog nacionalizma u Bosni i Hercegovini, a ne u Sarajevu. Izbor mesta na kojem će se publika suočiti sa sadržajem za koji je odgovorna, jedan je od neizostavnih poetičkih zadataka reditelja.

Ima, naime, Sarajevo, a s njim i u njemu, i njegov Kamerni teatar 55, svojih rana i svojih krivica, kao što Prijedor i Banja Luka imaju svoje. I kao što nije svejedno da li se predstava o Jasenovcu priprema u Beogradu ili u Zagrebu, tako nije svejedno ni gde se i s kojim ansamblom priprema predstava o Prijedoru. Posredi je nepremostiva moralna razlika, koja počiva na pitanju sopstvene, a ne tuđe odgovornosti.

Najzad, u Kamernom teatru 55 u Sarajevu reditelj Mladenović mogao se poduhvatiti režije drugog dela Cvijetićeve sage, romana koji se zove „Što na podu spavaš“, jer se u njemu, u istom maniru kao i u romanu „Šindlerov lift“, opisuju događaji koji su bitni i za Sarajevo, a za koje sarajevska publika u pozorištu, naime sarajevska javnost, ima odgovornost.

Pokaži svoje rane! Samo tamo gde je odgovornost, mesto je za umetničko delo.