Prilagodili smo se novom načinu razmene sadržaja sa drugima

Recimo, sama zamisao o koncertnom izvođenju bez publike, prenošenom pri tom kakvim modernim tehnologijama do udaljenih slušalaca svud po planeti, podigla bi mnogo čiju kosu na glavi još do pre ciglo godinu dana. A sada, odjednom, otkrivamo uzbudljive izazove upravo u takvom novom načinu saobraćanja između umetnika i njegovog auditorijuma. Izuzetan muzički događaj, koji se zbio prošlog petka na Kraljevskoj muzičkoj akademiji u Londonu, pravi je primer koliko jedan ‘distancirani’ umetnički čin ume da za sebe veže brojnu internacionalnu publiku različitih generacija. Dodamo li na to kako je ovaj sasvim specijalan koncert otvoren svetskom premijerom dela „PORTAL Re“ naše kompozitorke Aleksandre Vrebalov – možemo zbilja biti uvereni da prinudne okolnosti katkada pružaju i neverovatne privilegije, te sugrađanski ponos svakome od nas.

* Vaš komad „PORTAL Re“ imao je pre neki dan svoju svetsku premijeru u koncertnoj dvorani Kraljevske muzičke akademije u Londonu – reč je o delu nastalom povodom 200-godišnjice osnivanja ove prestižne institucije. Opišite nam kratko, molim vas, okolnosti u vezi sa ovom porudžbinom?

– Pretprošle 2019. godine javio mi se kompozitor Filip Kašijen – koji je i šef odseka za kompoziciju na Kraljevskoj muzičkoj akademiji – sa pozivom da učestvujem u projektu „200 Komada“, kojim se obeležava 200 godina postojanja Akademije (1822-2022). Distributer mojih partitura je londonski „Composers Edition“, u Londonu sam prethodnih godina sarađivala sa Engleskim nacionalnim baletom, sa Rambert plesnom kompanijom i sa Kraljevskim muzičkim koledžom, a ovo je prva saradnja sa Akademijom. Ideja poziva bila je da se u nekoliko sezona do 2022. godine slavi jubilej, ali i da se proširi savremeni repertoar za svaki instrument koji se uči na Akademiji. Ja sam odabrala orgulje i određen je datum premijere za godinu dana kasnije. U međuvremenu je počela pandemija, tako da je koncert pomeren na ovaj martovski datum i dobio je novu formu – direktan prenos, bez publike u dvorani.

* Slušali smo kompletan koncert, ali vaše delo je baš odskočilo, osetilo se da je iz sadašnjice i ovog trenutka, a opet je u njemu bilo toliko vanvremenske radosti, fine spiritualnosti, kao i nekog – kako to drugačije reći! – ljupkog obešenjaštva i svojevrsne punk energije. Kada ste razmišljali o tome kakva kompozicija za solo orgulje postoji u vašoj mašti – šta vam je najpre palo na um? Na koji način ste uspeli da stvorite ovakvu odu samom instrumentu, ali i da zaobiđete neke stroge kanone komponovanja, koji se možda u slučaju orguljske tradicije već podrazumevaju?

– Ovo je moja prva kompozicija za solo orgulje. U okviru ansambla, koristila sam ih u „Stanicama“ (2007) i u „Antenama“ (2020). Pošto je razlog za nastajanje „PORTALA Re“ toliko svečan i pozitivan, želela sam da orguljski zvuk bude slavljenički, poletan, brilijantan – baš onako kako orgulje mogu da zazvuče u svoj svojoj veličanstvenosti. U literaturi, Bahov zvuk orgulja je najbliži onome što sam želela, ali naravno samo po boji, ne i po muzičkom jeziku. Preslušavala sam različitu orguljsku literaturu želeći da uđem u suštinu tog zvuka. Za orgulje pišu najčešće kompozitori koji ih i sami sviraju, odnosno koji imaju pristup instrumentu aktivno svirajući na misama. Taj milje i autoritet crkvene muzičke tradicije su obavezujući, tako da je mnogo lakše meni kao „Drugom“ – u saidovskom (Edvard Said) smislu reči „The Other“ – da iz tog kanona izađem i doprinesem nečim drukčijim. Možda je i sreća da ostali komadi na programu nisu svi bili kao moj, jer ko bi kroz tu lavinu zvuka presedeo (smeh). Ja sam samouka na orguljama, sviračko iskustvo sam sticala kontinuirano u malim zalogajima, probajući lokalne orgulje na putovanjima gde je to bilo moguće. I u mom Novom Sadu imala sam nekoliko orguljskih improvizacija u Katedrali („Crkva Imena Marijinog“) – „PORTAL Re“ sam koncipirala jesenas upravo u jednoj takvoj poseti. A prvo sviranje komada u nastajanju i prve sugestije dao je kompozitor i orguljaš u novosadskoj adventističkoj crkvi, moj bivši student i prijatelj Zoran Stajić.

* Šta nam možete reći o svom interpretatoru Čarlsu Makstonu-Smitu i ovom vašem umetničkom susretu? Kao izvođač, čini se da je on zaista razumeo to raspoloženje i vašu umetničku nameru – da ne bude, rečju, ništa po nekim krutim pravilima, koja se možda kompozitoru nameću kad se nađe pred ovako veličanstvenim instrumentom. Imao je, bez sumnje, slobode i ‘petlje’ da se upusti u nešto neočekivano, kakvo je bilo i vaše delo. Nastupio je vrlo hrabro, veoma odlučno i zadivljujuće optimistično spram naših trenutnih života, prilično već zamorenih ovom neprekidnom neizvesnošću…

– Sviđa mi se što ste osetili tu slavljeničku, slobodnu, bučnu energiju. Makston-Smit se predstavio jednim imejlom pre otprilike godinu dana, njemu su na Akademiji dodelili ovu premijeru. Dogovor je bio da snimi telefonom nekoliko proba i dobije od mene komentar na svaku fazu rada. Tom stalnom razmenom došli smo do stvarno fantastičnog izvođenja. Moja lična tema bila je kako da tu kraljevsku neman od instrumenta pustim da se izrazi u sili i lepoti, bez straha od preterivanja… ne znam da li znate idiom na engleskom „to pull out all the stops“ – iskoristiti sve resurse, ići do kraja bezrezervno – taj izraz dolazi upravo od orgulja, od orguljskih registara, „the stops“ kako ih nazivaju. Ka kraju komada tražim da se uključe svi registri koji bi nam dali veličanstvenu, svetlu, radosnu boju velikih orgulja. Još jedno od uputstava za Čarlsa bilo je da se ne uzdržava, da ne kreira neki ‘quasi’ elegantni, uzvišeni izraz, nego da ide za robusnim, nesputanim zvukom – i on je u tome stvarno uspeo. Kada sam videla kako celim telom svira na premijeri, kako se energično kreće po bas pedalama, kako su se prepleli decentnost okruženja veličanstvenih orgulja dvorane „Duke’s Hall“ i inventivna, sveža interpretacija – upravo ljupko obešenjaštvo kako ste vi to maločas imenovali.

* Imate već iskustva sa ‘distanciranom’ saradnjom između kompozitora i izvođača, a zatim i prijemom kod slušalaca. Fragment vašeg dela „Antene“, prošlog aprila je na neki sličan način došao do svetske publike, prouzrokujući svojevrsnu prekretnicu u mogućem „konzumiranju“ klasične muzike od strane mnoštva onih koji fizički nisu prisutni u koncertnoj dvorani. Ovo je za naš sadašnji trenutak veoma važna ideja. Šta mislite o ovakvom novom vidu komunikacije? Koje su dobre strane?

– Pokušaj sa Kronos Kvartetom prošle godine da iznađemo put da komuniciramo sa publikom – za vreme totalnog karantina i policijskog časa kod nas – bio je pionirski. Za razliku od premijere na Kraljevskoj akademiji koja je bila puna energije i uzbuđenja, to prvo iskustvo rada preko interneta sa Kronosom imalo je neku apokaliptičnu dimenziju. Prošla je godina, promenila su nam se mnoga shvatanja i navike, prilagodili smo se novom načinu razmene sadržaja sa drugima. Ovo je za mene bila prva premijera uživo ‘online’ i doživela sam mnogo više uzbuđenja u direktnom prenosu koncerta nego što sam mogla i da pretpostavim.  Direktan prenos sportskih događaja i političkih skupova odavno postoji, ređi je slučaj sa kulturnim događajima. Osim mogućnosti da se u realnom vremenu prati rođenje novog muzičkog dela, uključenje je moguće iz bilo kog dela sveta i brojčano je dostupno mnogo široj publici. Više od hiljadu ljudi pogledalo je premijeru u Londonu. Toliko velika posećenost retko se dešavala na koncertima pre pandemije, jer nam ni dvorane uglavnom nisu tog kapaciteta. Sva ta otkrića me raduju jer mislim da jednog dana, kada pandemija prođe, ‘live streaming’ može da bude prateća komponenta svakog koncerta, pogotovo onih nekomercijalnih – koncerata obrazovnih i nacionalnih institucija. Uvek će biti ljudi koji će napuniti salu, a svima ostalima širom sveta treba dati priliku da virtuelno budu prisutni.