Biserka Cvejić – primadona koja je volela da je zovu profesorka

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Napustila nas je tiho i nenametljivo najneobičnija obična žena koju sam ikada poznavala, Biserka Cvejić, Humanista, Velika Umetnica, Kammersängerin, Profesor, Familija, Prijatelj, Drugar.. Sve u jednoj osobi. Svakom ko je upoznao – od prvog momenta bliska ….

   Ko je jednom čuo Biserku Cvejic, njen topao, zvonki glas, ko je doziveo njenu snažnu, sasvim istinitu ličnost na bini, ne može je zaboraviti. Mnogi mladji ljubitelji klasičnog pevanja nisu je doziveli na bini, mogu je čuti i videti na snimcima koji su srećom i zahvaljujući mnogim entuzijastičnim oduševljenicima njene umetnosti sačuvani. Teško mogu ti snimci da dočaraju onu lepotu tona i onu iskrenu dubinu njene velike urodjene scenske ličnosti…

   Sa scene se povukla u sred svog punog sjaja, kad je bila najbolja, na razočarenje belosvetske publike, ali na radost generacija i generacija mladih pevača, s kojima je
   oduševljeno radila skoro do poslednjeg svog daha.
   Medju prvima koji su imali srecu da budu deo njene pevačke klase na Muzickoj Akademiji u Beogradu, bila sam i ja.

   Bio bi red da kao njena, slobodno mogu da kažem, celoživotna učenica govorim o Biserki Cvejić kao o Gospodji profesor Cvejić. Posle skoro 40 godina druženja ispletenog od traženja, učenja, pevanja, saveta u svim sferama življenja, smeha i suza, uzbudjenja i razočaranja, drugovanja na blizu i na daleko koji su se pretvorili u jednu komplikovanu, duboku i iskrenu ljubav, ja nju nikako drugačije ne mogu da doživim nego kao Moju Bisu, uvek briznu za nekog od nas, uvek spremnu da sve ostavi da se nadje uz nekog od nas ko ima vaznu premijeru ili veliku auficiju, uvek vedru i nasmejanu, upornu ali mekanu.

   Ogroman je broj pevača stasalih posle 1975. godine sa područja cele Jugoslavije čiji je pristup pevanju, a time i celokupan život obeležila Naša Bisa. Svi se oni osećaju njenim učenicima. Dovoljno je pročitati tekstove osvanule na drustvenim mrežama povodom tužne vesti o njenom odlasku da se stekne slika koliki je neverovatan broj pevaca na ovaj ili onaj nacin bio blagosiljan njenim savetom.

   Neke je samo lagano i dobronamerno dodirnula i tako im dala odlučujuci impuls u pravom pravcu, a neke, kao što sam ja, je otkrila, sazidala, vodila i pratila kroz ceo život, kroz studije, umetničku karijeru i pedagoški put. Toliki svet, u celoj Jugoslaviji i širom umetničkog globusa ostao je bez Naše Bise. Kada neko kao ona ima tako dugačak i, gotovo do poslednjeg dana uspešnim radom ispunjen život, naginjemo da poverujemo da će ta osoba biti večito tu, u blizini i na dohvat ruke. Ja vrlo ozbiljno verujem i da je to stvarno tako:

   Umetnički standardi i etika koji su njenim ličnim primerom na sceni i ozbiljnim pedagoškim radom čvrsto ugradjeni u nas, njenu decu (kako nas je sve zvala), žive dalje u novim mladim pevačima širom sveta, gde učenici Moje Bise pevaju i prenose svoje znanje kao uspešni pedagozi na sve četiri strane sveta. Mnogi njeni pevački „unučići“ osvajaju važne nagrade, pevaju s uspehom na velikim svetskim scenama, a neki već „proizvode“ i umetničke praunuke… Pa zar to nije besmrtnost?

   U sredu 13.1. u podne na Novom Groblju, predajemo Našu Bisu, gotovo kao nevestu ponovo u zagrljaj njenom Dušku, koji za nju nikada, nikada nije umro, nego se samo preselio na neko bolje mesto, da bi je tamo strpljivo posle 25 godina, eto i dočekao.

   Običaj nalaže oprostiti se rečima “Nek je večna slava…” Ja Svojoj Bisi poručujem: “Draga moja Profesorka, ne brinite!”.

   Snežana Stamenković
   Operski umetnik,
   Profesor solo pevanja i šef Katedre za solo pevanje na
   Univerzitetu za muziku i scenske umetnosti Mannheim,
   Nemačka
   http://www.muho-mannheim.de

2. Primer je to pravog patriotizma – iza kojeg ostaju trajna dela – a ne prazno “busanje u junačke grudi”. Bisa je sprovela u nas tradiciju Napuljske škole, iz 18 veka, na čelu sa Duranteom, A.Skarlatijem gde se učilo pevanje, violina, čembalo, kompozicija itd. a studenti su bili oni koji nisu mogli plaćati školarinu. Tako su stvoreni: Porpora, Vinči, Pergolesi, Jomeli, Traeta, Pičini, Paisjelo… Učeći direkno od muzičkih ikona đaci su ubrzano stekli majstorska umeća koja su dalje prenosila u svet.