Drama Biljane Srbljanović „Princip – Mali mi je ovaj grob“ premijerno je izvedena 16. oktobra u bečkom Schauspielhaus teatru. U štampanom obliku dostupna je u izdanju Samizdata B92. Složene istorijske okolnosti tokom priprema i odvijanja Sarajevskog atentata Srbljanovićeva sagledava u svetlu večite, naivne i idealističke težnje malog čoveka da utiče na istorijske tokove.
Princip je prevashodno idealista, pomalo anarhista. Nakon bečke, beogradska premijera je večeras u 20 sati u Bitef teatru. Reditelj je Dino Mustafić, a igraju Milan Marić, Ermin Bravo, Marko Janketić, Amila Terzimehić i Svetozar Cvetković.
U kratkom razgovoru za Danas Biljana Srbljanović upoređuje prilike pre jednog veka i današnje.
- Učeći o ratu od kojeg je prošao jedan vek suočavamo se sa mogućim novim ratom. Šta možemo da naučimo, šta nam komad i predstava „Mali mi je ovaj grob“ govore o tome?
– Prvo, ja mislim da smo završili sa svetskim ratovima onakvim kakve smo do sada znali, ma koliko turbulentna vremena u kojima živimo bila… s jedne strane. S druge strane, mi živimo u permanentnom ratu koji je iz rovova premešten u gradove gde se siromašno predgrađe bori protiv bogatih iz centra grada, rat je među klasama, rat je za izbor škola u koje će nam deca ići i, najzad, rat je u samim školama. To je permanentno ratno stanje koje je mnogo opasnije od zveckanja oružjem jednog ludog diktatora iz Rusije.
Nisam toliko zabrinuta za svet, koliko me bukvalno interesuje šta se zbiva u mom najbliskijem komšiluku. Na ulici… Komunalna policija hapsi ljude koji preturaju kontejnere i prodaju stare stvari da bi zaradili da prežive, ali, sa druge strane, još čekamo da uhapse Šarića. Postoji bukvalno jedan sloj ljudi koji kao da živi na drugoj planeti. E, to je, ja mislim, svetski rat.
- Predstava o kojoj govorimo je koprodukcija u kojoj su sarađivali ljudi koji dolaze iz zemalja koje su međusobno ratovale. Koliko vam je bliska ideja konačnog približavanja odnosno eskalacije sukoba između njih?
– Bojim se da ja pripadam toj generaciji, možda i poslednjoj, koja zaboravlja da ne živi u Jugoslaviji, već u Srbiji, da ne govori srpsko-hrvatskim… Ja sa tim ljudima nikada nisam ni prekidala kontakt. Ipak, sa mojim studentima je već drugačije. Njima je ista priča o povezivanju sa Mađarskom kao i sa Slovenijom. Ta nit koja je nas vezivala bojim se da je sasvim pukla i da njih već ništa ne veže tako kao nas.
Reditelj Dino Mustafić govori pak o tome koliko je različito poimanje slobode onda i danas, sto godina kasnije.
– Naučili smo da sloboda nije trajna kategorija i nije nam samo data, zauvek. Sloboda mora da se čuva, neguje, a često mora i da se brani. Ona nije filozofsko i retoričko pitanje, ona je nekada i pitanje egzistencije, nekada je suspendovana, limitirana, neretko se morala životom braniti. Često je sloboda san, kao što je meni u studentskim danima bila, kada sam bio zarobljen u sarajevskom logoru u najdužoj opsadi u istoriji čovečanstva. Tada sam shvatio da sloboda nije lekcija iz čitanke… da mi je čuva tamo neki vojnik na straži: sloboda je voda koje nismo imali, sloboda je hleb kojeg je bilo malo, sloboda je mogućnost da se krećete bez straha od snajpera i granata. Sloboda je kisik smisla života, ona je nešto jako konkretno… Kao što je to Biljana u svojoj drami napisala, sloboda u metafori ostane popljuvana. Stremite sistemu nekog uzvišenog reda koji ne možete ni da objasnite, ali znate da je to to, slušajući ritam sopstvenog srca, znate da je to prava strana, strana progresa, liberalizma, emancipacije. Naročito bivate sigurni kada sa druge strane namiguje državna paravojna parada koja preti… Svi filtriraju slobodu kroz svoje ideološke diskurse i dovode suštinu slobode u pitanje. Uvek je iza toga nešto orkestrirano, smišljeno da uguši progres… i uvek nekako, nosioci revolucije, njeni pokretači zapravo, prvi i stradaju.
Mladi bez potrebe za znanjem
– U godini jubileja Bitef teatra i jubileja rata mi jubilarno, ponovo raspravljamo o tome da li je moguće da bilo koja vrsta revolucionarne ideje ne izaziva krvoproliće, da li je moguće da se narodi Balkana ujedine bez nacionalističke presije. Za nas je novo čitanje Jugoslavije novi deo identiteta Srbije. Bez prihvatanja jugoslovenskog nasleđa nema savremenog identiteta. Oni koji se odriču toga, kao i antifašističke borbe, guše mogućnost mladim generacijama da imaju neke bolje uzore, da budu bolji ljudi…
Nije problem imati drugačije viđenje istorijskih događaja, problem je što stavovi moraju da se zasnivaju na poznavanju činjenica. Znanje je ovde prestalo da bude kvalitet i vrednost. Gavrilo Princip je bio izuzetno obrazovan mladi čovek, samouk možda, ali veoma obrazovan. Današnje generacije nemaju potrebu za znanjem – primećuje Andrej Nosov iz Heartefact fonda, koproducenta predstave.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
