Pripadnost onom Mi

Međutim, ubrzo primećujete da ste se gadno prešli, jer čovek uopšte nema mračnu narav.

Taksi vozač vam je odmah, a da toga nije bio svestan, saopštio ključno obaveštenje o vama samima: vi niste prava Francuskinja. On je izričit, uostalom, nije vam ni postavio to pitanje, nije vas pitao da niste možda nekog drugog porekla, ili da ne dolazite možda iz nekog kraja koji je malkice udaljen od Francuske, da niste možda dugo bili van zemlje, ili ste u nekoj složenoj kulturološkoj situaciji ili pomalo kosmopolita, ne, on jednostavno tvrdi, čvrsto zastupa to mišljenje i neosporno smatra da za njega nije ništa očiglednije od toga da ste strankinja, ali to nije ono što njega zanima, već iz koje ste zemlje, da, Evrope, svakako, ali Istočne, u to bi se kladio, zbog vaših istaknutih jagodica, razume se, a i tako ste visoki. A što se tiče statističkih merila uzora koji bi podržali tvrdnju da je zasnivanje istine o vašoj ličnosti na neposrednom mišljenju jednog jedinog taksiste-zanatlije epistemološki neodgovorno, i da bi, u slučaju da vam je stalo do saznanja kako vas drugi doživljavaju, bilo pogodno poslati vašu fotografiju reprezentativnom uzorku francuske populacije, vi biste njima svakako odgovorili, ukoliko bi takvi kvarljivci raspoloženja uopšte postojali, što ovde nije slučaj, jer ste vi samo jedna devojka izbezumljenog pogleda smeštena na nepoznato sedište nepoznatih kola i koja razmišlja sama u sebi, pri čemu ste takođe pristojna devojka koja odgovara na njoj upućene primedbe uključujući i one koje dolaze od nepostojećih ljudi, vi biste, dakle, njima odgovorili da je mišljenje taksi vozača stručno mišljenje budući da je on stranac, budući da je on Alžirac. Elem, kao takav, on je neminovno obdaren pouzdanom merodavnošću u identifikaciji sličnih sebi, jer drugari imigranti se međusobno prepoznaju, nanjuše, pronalaze, i razotkrivaju čak i onu sabraću koja je najbolje asimilovana, ne dozvoljavaju da ih bilo ko od njih impresionira, prozru loše složeno odelo, znaju oni za bacanje prašine u oči, koriste istu metodu. Ukratko, sad je zvanično, vaše francusko državljanstvo je administrativna pokrivka, vi ste mešanac.

Vozač vam priča o Alžiru, onom iz njegove mladosti, što je vreme dugo ali davno prošlo. Isprva ga rasejano slušate, jer vas iskreno zabole za sve to.

Unezvereni ste, ne idejom da pripadate grupi gubitnika, ili zato što ste dobro zapazili da Jazigija nije ono što bi se moglo nazvati velikom svetskom silom, već zato što shvatate da će između vas i vašeg francuskog muža uvek postojati užasan jaz. Ono što u ovom trenutku delite sa taksi vozačem je pripadnost onom Mi koje obuhvata ljude bez značaja, gubitnike, jadnike, obesparene, loše skockane, zaostale, koji ne džogiraju, one koji ostaju da vise; taj dosluh propaliteta ove planete, društveno odbačenih, onih bez glasa, bez težine, onih koje uvek zaboravljaju da obaveste, koje niko ne sluša, večito pobeđene, to nikada nećete podeliti sa mužem. I pored potpore, vernosti i prisutnosti, nikada on neće spoznati taj osećaj da ma šta uradimo vredimo manje od ostalih, jer je za Francuza to nemoguće, Francuska je velika i vrcava, njen poslednji pravi poraz datira još od 1871, a Pariz je glavni grad visoke mode. Geopolitička hijerarhija nagriza vašu supružničku komunikaciju, vi ste udati, ali ste duboko usamljeni.

Kako ne biste razrušili lepi sklad uspostavljen sa taksi vozačem, eto, makar se on zanima za vas i makar vas on može razumeti, vi ostavljate bračne probleme po strani i pokušavate da odgovorite na njegovu prećutnu molbu. Velikodušno vas je darovao svojom pričom o Alžiru i na vas je sada red da mu pričate o Jazigiji, to bi bila najosnovnija uljudnost među imigrantima nižeg reda. Međutim, iz razloga koji vam izmiče, eto sad isplivava još jedna veoma tajnovita strana vaše ličnosti te samu sebe iznenađujete dok mu opisujete jednu sredozemnu Jazigiju, sa suncem i morem, starim četvrtima i strmim uličicama, balkonima od kovanog gvožđa i stablima pomorandže. To je čista izmišljotina, ne zbog vaše amnezije već zato što ne postoje ni more ni stabla pomorandže u Jazigiji, to je sićušna država uklještena između Poljske i Ukrajine, sa mnogo krompira i nijednim primorjem, toga se savršeno sećate. Međutim, pošto vaš sagovornik nema jasne pojmove o geografiji Istočne Evrope, možete mirno da prenesete Jadransko more negde do Slovačke koju usput brišete, s tim što, naravno, to ništa ne treba shvatati lično, ali ste negde morali da prokopate kako biste propustili tu vodu, i onda hvalili neuporedivu lepotu jaziških plaža i palmi, a da ne budete razotkriveni. Vama je to tim pre veće zadovoljstvo budući da nemate utisak da lažete već da pominjete neku drugu stvarnost, stvarnost koja to nije, a koja je mogla biti, koja bi mogla biti i koja, dakle, to uslovno jeste, jer sigurno postoji neki potencijalni svet u kome je Jazigija veliko carstvo koje se prostire od Bukurešta do LJubljane i od Tirane do Krakova, a tamo, naravno, postoje mora i naravno da ima palmi, izveštavati o mogućoj stvarnosti ionako nije krivično delo.

Prevod s francuskog: Katarina Trajković

Autorka je poznata francuska književnica, čiji je roman „Dvojno državljanstvo“ nedavno objavljen u izdanju Arhipelaga.

_________________________________________________

(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs