Recenzija filma „Prisila“ – poznata priča, ali iz ženskog ugla

O filmu Prisila, na čijoj premijeri u Veneciji je plakala sama naslovna junakinja, Prisila Prisli, pisao je Miloš Dašić za portal Oblakoder, što prenosimo u nastavku.

Priča o rokenrol zvezdama je stara gotovo kao Biblija. Čak i Bibliju možemo da posmatramo kao jednu takvu priču. Uglavnom u njima posmatramo neshvaćenog umetnika, koji je genije i samo hoda ovom Zemljom, ali je bolji od nas, koga mnogi vole, ali on ne voli sebe. Iza svakog od tih velikana je žena – ćutljiva, voljena, maltretirana, više puta prevarena.

Kao što rekoh, priča koju ste već više puta videli, pogotovo ako je u centru pažnje rokenrol ikona kao što je Elvis Prisli. Još prošle godine smo gledali ekstravagantni prikaz cele stvari kroz mjuzikl Baza Lurmana – film Elvis, koji je imao nekih pola sata uzbudljivih muzičkih visokoestetizovanih scena, i dva sata za zaborav.

Film se mahom fokusirao kako na karijeru Prislija, tako i na odnos Elvisa i njegovog menadžera, pukovinika Parkera. Sad da me pitate da li u tom filmu uopšte postoji lik Prisile Prisli, ne bih mogao da vam kažem bez guglanja ili gledanja u IMDb.

O Prisili, ovako iz opšte kulture, znamo da su se ona i Elvis voleli, da je bila mnogo mlada kad ga je upoznala, da mu je izrađala decu, a da je on, kad je krenuo da propada sa karijerom, počeo sve više da skače sa cveta na cvet, da bi ga ona na kraju ostavila. Posle toga je probala sa glumačkom karijerom, a najviše je dobacila filmskom ulogom u parodičnom serijalu Goli pištolj.

U tu opštekulturnu priču uskače Sofija Kopola, rediteljka filma o Prisili, baziranog na njenoj biografiji. Sa željom da ispriča poznatu priču, ali iz ženskog ugla, odnosno iz ugla devojčice, što je Prisila defintivno bila kada je upoznala Elvisa, pokušavajući da pljucne po rok ikoni, ali ipak i da ne dekonstruiše skroz njihovu ljubav.

A na sve to, i da ispriča onu staru priču da iza svakog uspešnog muškarca stoji žena. Da parafraziramo Senidin stih: u Prisili sve te žene žive kad je on tu.

Dakle, Prisila ima 14 godina i živi u američkoj bazi u Nemačkoj jer joj je otac oficir. U toj bazi Elvis služi vojsku. Upoznavanje sa Elvisom i zaljubljivanje prati i to što je poznati pevač jako pristojan, ne pokušava da preskoči odobrenje koje može da da samo otac – vojno lice. Kada se vrati u Ameriku, namoli nekako roditelje da i Prisilu pošalju sa njim. On joj obezbeđuje i školu, kao i život sa poslugom u Grejslendu.

Tu Prisila postaje kao neka vrsta kućnog ljubimca koja vreme provodi uglavnom čekajući zvezdu da se vrati kući sa svojih snimanja. Kroz godine, Prisila jeste starija, ali ne i iskusnija u muško-ženskim odnosima, pa hendlanje matorog dripca na kog se loži ceo svet ne podnosi uvek dobro, jer je ipak preskočila nekoliko razreda svakodnevnog života.

Dobra stvar u celoj situaciji je to što Kopola, koliko želi da predstavi bizarnu stvarnost da neko pokupi dete od 14 godina, zaljubi se u nju i povede je sa sobom (što je svakako fuj), pokušava minimalno to da opravda jednostavno vremenom koje je to dozvoljavalo. Ipak, ona to koristi da pokaže da, samim tim što je bila dete, Prisila neće znati za bolje u daljem životu, pa će i ona nalaziti prečice kroz život samo zato što je gospođa Prisli.

Sa druge strane, gospodin Prisli je prikazan više puta kao pravi magarac u, ne do kraja, nasilnim ispadima, ali nije ni da je bio cveće prema njoj. Uvek samozaljubljen, čudan, drogiran, odsutan, kako fizički, tako i psihički, sve do tih krajnjih momenata kada je zaista počeo da veruje da je titula „kralj rokenrola“ nešto stvarno, a ne nešto što su izmislili novinari zbog boljeg naslova.

Džejkob Elordi koji tumači Elvisa je zato korektan u filmu, jer se njegov Prisli najmanje tiče ikone Elvisa Prislija koga znamo. On je više tu da bude lep, ali i grub.

Mlada Kajli Speni je za ulogu Prisile već dobila nagradu u Veneciji, i ona tumači klasičnu tihu, tužnu devojku iz Kopolinih filmova, zagledanu kroz prozor. Kako se gradi cela radnja, ali i način na koji Speni izgleda i ponaša se, cela priča podseća na onaj čuveni narodnjak Katarine Grujić – Kao lutku su me imali, kao lutku su me gledali, a ja sa lutkama nikad nisam zaspala.

Prisila je nastala na osnovu biografije

I zaista, Kopola željom da istakne koliko je, na neki način, Prisila bila iskorišćena kao neka lutka za pokazivanje, koja će u Zoo vrtu Grejslend odmarati dok gazda švrlja okolo pevajući Viva Las Vegas.

Međutim, iako visoko estetizovana priča, ništa u ovom filmu vas neće nimalo iznenaditi. Onog momenta kad ste pročitali kratak sinopsis filma ili pogledali trejler, tad ste pogledali i ceo ovaj film.

Ako pročitate ovaj tekst i pogledate nekoliko slika iz filma, dobili ste mahom sve što vam je potrebno. Moj problem sa Sofijom Kopolom (nakon filma Lost in Translation) je, možda, upravo to – što uživljena u svoje melanholične priče o tužnim, nedovoljno voljenim devojčicama ne pruža nikakav rasplet, zaplet ili emotivni krešendo. Sve je potpuno ravna linija.

Scena u kojoj se Prisila odveze uz zalazak sunca uz pesmu I will allways love you Doli Parton je samo mlaka posveta ženi o kojoj je film snimila, da joj godine ljubavi sa rokrenrol zvezdom nisu bile uludo protraćene, ali i nije taj vrhunac na koji bi neko izvadio maramicu u bisokopu. Ali dobro, to i generalno nije bio taj film.

Ovaj film smeštamo na onu drugu, sad već mnogo veću, hrpu Kopolinih filmova koje svi gledamo, čekajući da nam se ponovo prikaže ona ista autorka koja je stvorila The Virgin Sucides i Lost in Translation, dok se taj napravljeni kredit troši (ili se možda već potrošio).

Izvor: Oblakoder