Prisluškivanje – Zanat najstariji…

Ipak, izgleda da razlozi za dizanje prašine ne leže samo u novcu: u eri opšteprihvaćene „mediokratije“ – svesrdno pomognute informatičkim napretkom – olako je zaboravljeno da „pravo“ na nezakonito prisluškivanje ne pripada više samo državi.

Nema sumnje da su u ovom horskom prisluškivanju pređene sve etičke granice: od davanja lažne nade da je nestala trinaestogodišnja Mili Dauner ipak živa – ispostavilo se da su novinari nakon preslušavanja izbrisali poruke iz njenog mobilnog telefona, iako su one mogle da pomognu istrazi – preko audio-rašomonisanja familija poginulih britanskih soldata, pa sve do voajerske „auskultacije“ razgovora rodbine žrtava terorističkog ataka na London, godine 2005; za ovakvo nešto opravdanja nema, niti će ga ikada biti. Međutim, stiče se utisak da je politika – u najširem pojmu te reči – jedva čekala da medijima uzvrati šamar za aferu „Votergejt“: da podsetim, dva hrabra novinara uspela su da razbucaju U S administraciju ko svinja mrsan džak i nateraju jednog ratobornog američkog predsednika – ah, da je samo jedan – na skrušeno davanje ostavke. E, to se već ne zaboravlja tako lako…

Notorna je činjenica da u trećem milenijumu mediji poseduju zavidnu moć; da ne govorim o tome kako su mnoge revolucije, pučevi i vanredni izbori zgotovljeni uz nesebičnu podršku medijskih poslenika. Ipak, mediji nikada nisu imali takvu silu kakvu poseduju danas; za održavanje takve moći neophodne su i privilegovane informacije, a najbolji načini da se do njih dođe oduvek su bili „pričljivi“ policajci – mada nešto ne verujem da su „nagrađivani“ samo čajem u pet, kod „Fortnama & Mejsona“ – i tzv. „tehnološki progres“. Belosvetska „sedma sila“ nije morala da pređe „trnovit“ put razvoja domaćeg prisluškivanja: od „odvaljivanja uveta „ u kafani i po krsnim slavama i čučanja pod prozorima „disidenata“, preko kilometara kablova ugrađenih u zidove hotela i mirijade „bubica“ koje su davale bolji zvuk od tadašnjih radio-prijemnika socijalističkog radnog naroda, sve do „štipaljki“ koje su UDBA?KOS?DB kačili po telefonskim centralama; dovoljno je bilo da i poslednja doušnička gnjida samo pomisli da ga vara rođena ljubavnica – eto čarobnog „klik“ odmah po podizanju slušalice. Podrazumevalo se da za zakonit sudski nalog niko nije smeo ni da pita; u stvari smeo je, ukoliko je bio spreman da mu sledeće radno mesto bude triatlonsko – šipčenje, kiša, bicikl – raznošenje dopisnica po umiljatim vukojebinama drage nam domaje. Pa ipak, u belom svetu stvari stoje samo naizgled drugačije; tačnije:“svi su jednaki, ali su neki jednakiji od drugih“, da citiram literarno najtalentovanijeg prisluškivača u istoriji, Džordža Orvela, koji između pisanja „1984“ i „Životinjske farme“ nije ni skidao špijunske sluške sa ušiju; bolje se piše, valjda.

Elem, štovani auditorijume, Rupert Mardok odavno važi za „nekrunisanog kralja Engleske“, sa „korisnom“ navikom da lično upoznaje američke predsednike; takođe, poznata je njegova nesebična pomoć u predizbornim kampanjama „čelične ledi“ Tačer i Džona Mejdžora, a ni Toni Bler nešto nije bio gadljiv na „dobre“ usluge ambicioznog Australijanca sa američkim pasošem; valjda je zato bilo i logično da se i sadašnji britanski premijer, Dejvid Kameron, sretne sa medijskim mogulom odmah posle izbornog trijumfa. Jednostavno ne verujem da je iko mogao da se uopšte nada da će persona poput Mardoka biti spremna da vrca med „slatkih“ vesti, a da ne oliže prstiće; i to pored kovrdžave „piletine“, za sada još uvek nevine Rebeke Bruks. Dame i gospodo, cena opreme za prisluškivanje „srozala se“ ? zahvaljujući „dobrim dušama iz Sečuana“ i drugih kineskih zaseoka od po desetak miliona žitelja – na par hiljada evrića, a motiv je bio višestruko dragoceniji. I, ko onda da odoli takvoj biznis „provokaciji“?

Ništa tu nije čudno: Mardok je samo iskoristio pruženu „šansu“ i poigrao se „Velikog audio-brata“ sa velikom imperijom. Od besmislenog pitanja zašto je to uradio – od kada su Feničani pronašli novac, sve naše dileme su rešene – mnogo je logičnije zapitati se zašto samo država misli da može večno da prisvaja ekskluzivno pravo na zavirivanje u tuđe šerpe i živote. Informatička revolucija, čiji smo saučesnici, za sada to „pravo“ dodeljuje „jednakijima od drugih“; pitanje je dana kada će ta „sloboda“ biti dostupna svakome od nas.